Учитељ

195

која је за народни живот исто толико кобна, колико је за њ кобна и школа заснована на „празној“ речи и „мртвој“ књизи.

Пре свега и изнад свега за југословенску педагогику је најзначајније питање југословенског грађанина. Питање је у свему основно. Оно има у виду остварење југословенског идеала у појединцу. Идеал је притом овде оно, што је он и у сваком другом случају. Он је, како га је обележио још немачки идеализам, идеја којој тежи воља као свом циљу. Притом, идеје су појмови о савршенству, које се у искуству још не налази, коме се додуше увек може приближити, али које се никад не може потпуно постићи (Кант). Према стању ствари на словенском југу, основни проблем југословенског васпитања мора дакле да гласи: Како се може образовати југословенски грађанин, коме ће југословенска идеја бити животни идеалр

Најбољи одговор на ово питање, судећи по свему, даје немачка грађанска школа Кершенштајнерова правца. Као што је свака теорија одговор на одређено конкретно питање, тако је и теорија образовања овог Немца одговор на једно конкретно питање немачког духовног живота. Кершенштајнер припада оном немачком појасу, који је дочекао уједињење распарчаног немачког народа у једну државу 1871. Он је живи део немачког друштва, које Лагард описује свирепим реченицама: „Запитамо ли се онемачкој националности наших дана, то питамо о идеалу Немаца наших дана. Одговор на ово питање не постоји, јер такав идеал не постоји. И зато не постоји ни немачка националност“. „Нека Немачка никад не поверује, да се може ступити у нову периоду живота без новог идеала“. Кад себи сасвим чулно претставимо духовну слику Немачке у доба њеног националног уједињења према овим Лагардовим речима или према још бунтовнијем и дубљем духу Ничеову, онда тек видимо какву је дубоку духовну пометњу немачког народа претстављао политички акт уједињења Пруса, Бавараца, Саксонаца и других Немаца у једну државу. Није потребно развлачити. Кершенштајнерова теорија образовања устаје против „књишке школе“ и „товљења књигом“, јер је књига чувар немачких историјских вредности, а Немачкој су потребне нове вредности, њој је потребно да, како Ниче каже, друкчије оцене вредности свих вредности („ штуепипе аПег Мепје“). Кершенштајнер величанственим речима говори о значају радне заједнице за грађанско васпитање: јер, како још Фребел уочава: „У заједничком делу, које претставља јединство, осећа се народ заједнички као јединство“. Он хоће да у души младог немачког грађанина развије смисао за послушност и покорност законима, јеру овако образованом немачком грађанину види најпоузданије средство за одржање немачког друштва исувише прожетог сепаристичким и искључивим тенденцијама. Пресек односа под којима се развила Кершенштајнерова теорија образовања, готово се поклапа са пресеком односа под којима се данас развија наше друштво. Духовна пометња је најбитнија ознака нашег савременог друштва и човека. Кершенштајнерову педагогику је немачки народ прихватио као најпоузданију методу за образовање здравог Немца