Учитељ

197

| —_—_—_—_—_—_——_—_______——__—_—

није било ни оних педагошких проблема, из којих су поникла социјалистичка решења. Настава је била обавезна, бесплатна и једна за цео народ, а клерикализма у земљи није било. Социјалисти готово нису имали у области школе заиста да се боре, јер она није била ни уско класна ни нетрпељиво клерикална. Природно је онда, што су се они били ограничили на уско поље буђења класне и сталешке свести.

Социјалистичка продукциона школа је форма радне школе од које Југославија такође не може много ишчекивати. Ни она, уколико је индустријског карактера, не решава тренутно ни једно значајно питање југословенске педагогике. Југославија је земља индустријски млада. У њој се једва одржавају и стручне индустријске школе. Продукциона школа индустријског карактера пак као општи школски тип није могла, најзад, да се оствари ни у Русији, где има највише теоријских присталица, ни у типично индустријским земљама, где има највише конкретних услова за развитак. Природно, да она за Југославију, где је мало позната, и где је индустрија у повоју, има само теоријски значај.

Нешто друкчије са школом заснованом на принципу производње у области земљорадње. Продукциона школа овог карактера могла би да буде општи школски тип сеоске школе за читаве наше крајеве. Она би можда могла да покаже у Југославији значајне резултате. У овој области уређење америчких школских вртова је велики узор. Идеја у Југославији свакако чека на свог педагошког оствариоца.

Школе као делтонска и сличне изискују велике трошкове. Њихово лабораторијско уређење и снабдевање материјалом, училима и литературом исувише је скупо. Такве добро уређене и опремљене школе тешко да ће у догледној будућности постати општи тип. Специјализовање у разним проблемима, нарочито техничког карактера, остаће њихово главно подручје. Самосталност у раду и иницијатива могу да се развију заиста лепо у овим школама. Као покушај и оглед ове школе би могле имати известан значај и за Југославију.

Још једно. Идеје увезене из иностранства често буде претеране наде. Од њих се ишчекује лек за свако домаће зло. Притом се заборавља да је једна идеја увек историјски условљена, да вреди само за одређени однос снага и побуда у времену, и да је она према томе лек само за сасвим одређено зло. Свака разлика у односу снага у времену даје идеји нов лик. Судбина идеје ручног рада у Србији је школски пример за овај историјски закон. Док су ову идеју пропагирали учитељи са побудом да оплоде и узвисе ефекат свога васпитачког рада, идеја се спонтано ширила и њу је учитељство добронамерно прихватало, посећивало је течајеве ручног рада, уводило овај рад у учионице и веровало у величину идеје. Чим је пак идеја схваћена као побуда једнога режима да омаловажи учитељев рад и његову личност, идеја је преобразила свој педагошки лик, добила је политички вид и протумачена је као политичка реакција.