Учитељ

ЊВ а. сале пљ-ар– иа нет

иако она у пододељцима овог чланка не полазе од ове тројне раздеобе већ су подешена према стварним гледиштима. Овде желимо указати само на то како се већ из изложене структуре нашег радног подручја могу делимично разумети тешкоће споменуте у почетку. Разуме се изгледа да се и радна структура на нашем подручју може у извесном смислу да изведе из ове тројне раздеобе, и сигурно није случајност што се словеначко (западно) племе, прикључено више немачкоме културном кругу, показује склоно у садржајноме и методском погледу конструктивноразумевајућем начину рада, док је источни (српски) део, стојећи више под западноевропским утицајем, оријентисан претежно биолошки-експериментално, а средњи (хрватски) део, расположен више еклектички, изгледа да је ударио синтетичкијим и многостранијим средњим путем.

Овако историјски условљена и потпуно разумљива регионална поцепаност и некоординовани напори расцепканих народних културних снага, у овом случају научних народних снага (при чему, поред свега осталог, још много смета употреба двојаког писма: латинице и ћирилице, што доприноси подвајању) дозвољавају нам да разумемо, како се научна педологија — која и сама по себи не може да се похвали неком дугом прошлошћу — у југословенским земљама налази тек у почетном стадију и да се она, изузев неке строго научне прилоге од вредности, своди више на похвално стремљење и марљив информативни рад који се протеже на цео комплекс „дечјег питања“. Све што је до сада урађено обухвата, дакле, поред правог на национално-педолошка питања управљеног испитивања претежно богато прерађивање и реферисање у виду књига, брошура, чланака у часописима и новинама, објава и указивања, што све иако је каткада сасвим самостално изведено ипак указује на инострани научни рад, нарочито пак обухвата прилично опсежну преводилачку делатност која се обраћа свима културним народима и држи увек корак с временом.

Природно да је у таквом почетничком раду — нарочито на педолошком пољу — увек садржана и практична тенденција: оцена како и у којој мери се могу научни педолошки резултати да примене у васпитању и социјалном старању за младеж, у културном и социјалном „учлањавању“ омладине. Зато је требало да се ради. исправнијег просуђивања и оцењивања нашег педолошког интересовања сем малочас сумарно окарактерисаних, чисто теоријских радова и настојања — која су врло важна и потребна како са гледишта властитог смишљеног развића (дакле, у национално-дидактичком погледу), а тако исто могу увек рачунати и на интересовање са гледишта иностране потребе за информисањем која се односи на нашу културну вољу, на наше културне правце и могућности — овде спомену и она релативно многобројна практична предузећа и установе, што их наша држава и наша приватна иницијатива остварују у све већој, каткад управо великопотезној мери, и што с једне стране захваљују свој постанак педолошкој теорији, а с друге стране јесу врела и лотстрек за даље развијање те исте теорије. Таква предузећа и такве уста-