Учитељ

169

су одмах приступили чланови и из редова напреднијих професора, лекара и др. Као први центар за педолошка стремљења развило је друштво жив рад коме је и сам Е. Мојман одао хвалу и признање у свом оригиналном прилогу („Неколико проблема који чекају решење“) отштампаном у младоме друштвеном органу „Гласник српског друштва за дечју психологију“ (год. П) који је почео излазити 1908 год. и кога је вешто уређивао проф. Сима Јеврић, а Мојману се придружише и друга проминентна имена (бапеу Нађ, Е. Пехтјег, Е. Сјарагеде, У. Атеп! и др). Људи из тог круга дали су неколико ваљаних, делом и у иностранству запажених педолошких радова. Тако на пр. Др. Војислав Бакић (рођ. 1847), Др. Душан Рајичић (рођ. 1866)“, Љубомир Протић (рођ. 1866), и Др. Вићентије Ракић (рођ. 1881)7 као и агилни и за популарисање (ширење) педагошког и педолошког интересовања (у најширем смислу) врло заслужни бивши хонорарни про: фесор педагогике на београдском универзитету Др. Милан Шевић (1866—1934)," који је ускоро, како својим властитим напредним педагошким и педолошким списима тако и преводима са разних културних језика који су највећим делом изашли у од њега покренутим и њиме уређиваним збиркама „Педагошки класици“ и „Педагошка књижница“, почео да претставља нов центар за педагошка и педолошка стремљења код Срба, иако он у ствари није створио никакву „своју школу“ (катедра педагогике остала је на београдском универзитету све до сада непопуњена а ни пок. Шевић није тамо могао за живота да се устали).

Како под утицајем бројних — код Срба и иначе омиљених — превода из западноевропске, више биолошки-експериментално и социолошки оријентисане педагошке и психолошке литературе, тако и под директним утицајем универзитетских студија на страни (што је нарочито код старијих генерација био чест случај) образовао се коначно — поред истовремених других помена вредних педолошких појединачних појава — један више експериментално

8 Његови списи: „ВегпекајсћНгипе дег пау наш а п дег Мазвепеглећипо“ (дисертација, на нем. 1899) — „Зесће 5сишетидег“ (нем.; Аџз дет радаг. Опуетз И Аззепипаг 21 Јепа, УП — цит. у делу: В. Нагтапп, Гле Апајузе дез ктансћеп Седапкепкгејзез, 1910).

4 „Еп Рап уоп Кјерфоташе“ (нем. у часопису „Кппдемећјег“ 5, и).

5 До сада доцент опште педагогике на београдском универзитету. — Дела: „Седапкеп пбег Етлећипр Фигсћ 5ре! ипа Кип!“ (нем. дисертација 1912., ци– тирана, по Јеврићу, од писаца као што су: Огооз, СеПепег, Мештапп, Сјарагеде, Ерртаћац5). — „Општа култура духа и формално образовање“ (Бгд. 1936). „Основи теорије образовања“. Дисертација је изашла у српскохрватском преводу под насловом „Васпитање игром и уметношћу“ у часопису „Подринска учитељска библиотека“ (Шабац, 1927, св. 1—8), али је тај превод површан и лош. Постоји и литографисан превод што га је прегледао сам аутор а издали студенти беогр. универзитета.

• Од његових односних дела да смоменемо: „Педагогијско посматрање

(посматрање ученика)“ Бгд. 1906, — „Шта може васпитањер“ — „Стара и нова педагогија“ (Бгд—Сарајево 1920). — „Зашто ученици дижу руке на себе и на своје учитеље“ (Бгд 1982). — „Основе педологије“ Бгд. 1928, (превод књиге Рг.

О. Тштиха „Уот Мегдеп ипа Кееп де Кијез“ с ауторовим предговором, кратким прегледом српскохрватске педољошке књижевности и поговором преводиочевим ).