Учитељ

О

резултате до којих је дошла психоанализа у испитивању узрока (енојор1је) грешења или преступа. Грешка је са становишта психоанализе само симптом тј. само знак једног несвесног психичког поремећаја или једног комплекса. Пошто васпитач у томе погледу не треба да буде ни судија, а ни морализатор, него лекар, то је његов задатак увек, не да механички примењује казну, него да пронађе тај узрок грешења или, како се то психоаналитички каже, летентну душевну запуштеност и да је по могућству отклони. Дакле, место казне психоанализа нам препоручује испитивање узрока грешења и његово отклањање (лечење). Наиме, кажњавање би у најбољем случају било у стању да отклони сам симптом, саму последицу запуштености тј. грешку, али не и сам њен узрок тј. саму латентну запуштеност. Међутим психоанализа нам не даје никакво опште важеће упутство нити један генерални рецепт за лечење запуштености у свима случајевима, него нам налаже да од случаја до случаја испитујемо узроке грешења и тако исто да их од случаја до случаја отклањамо. У том погледу можемо поделити сву децу која греше на: 1) здраву децу која греше случајно, 2) децу која греше због неког пролазног душевног поремећаја или комплекса, 3) децу која греше због трајног душевног поремећаја или неурозе.

Психоанализа грешења. — Деца из прве групе греше: 1) ако је школски поредак неприродан и усиљен тј. ако је у опреци са урођеним особинама деце. Јер као што нема социјалног поретка који би се могао силом одржати дуже времена, ако се противи и не задовољава интересе већине њених чланова, тако исто нема школског реда, који се може одржати дуже времена, ако се противи и ако не задовољава урођену природу детета. 2) Ако наставник и школа нису у стању да се наметну деци, тако да се она повину школском реду из унутрашњих побуда, јер је сам престиж наставникове воље, кад је управљен на одржање реда, најбоља превентивна мера да се ред одржи. И за здраву децу, која греше само случајно, он преставља један од најјачих мотива исправног владања. Али то не значи да васпитач треба да силом и механички натури своју вољу, тачније речено, своју самовољу ученицима и да их води као безвољну и неслободну масу, него ауторитет васпитача треба да се схвати као израз љубави и поверења ученика према њиховој духовној, моралној и социјалној вредности. 3) Интерес који буди наставни рад у школи такође делује повољно код здраве деце као фактор одржања реда и као предохрана против грешења. Кад наставник није у стању да заинтересује дете, онда ни здраво, а тек поремећено „или неуротично, дете није у стању да одоли импулсима својих нагона и да се сачува од грешака. 4) У интересу одржавања реда важно је заинтересовати саму децу за ред и њихово чување, ангажовати их у одржавању и надзору реда. То се ради у виду организације ђачких самоуправа које имају задатак одржавање и надзирање реда у школи, и које у ту сврху постављају саме ученике да чувају школски ред. Треба имати у виду да је овај начин чувања школског реда нарочито практичан и погодан. То нам је на основу психоанализе лако разумљиво. Деца се на тај начин

Учитељ 20