Учитељ
3172 У
неће бити једнодушно прихваћени, ипак поставити проблем и олакшати дискусију.
Највише има изгледа на стварну сагласност кад се проучава интерес с васпитног гледишта. Ако успемо да, одређујући значај интереса у васпитању, поставимо један општи принцип, имаћемо мање — више сигурну основу за анализу психологије интереса. У сваком случају, одредићемо границе у оквиру којих ће се водити дискусија. После тога, дискутоваћемо сва ранија и садашња схватања проблема интереса. Најпосле вратићемо се, са резултатима наше психолошке и критичке студије, на питање васпитања и испитати нарочито образовање моралног карактера.
1
По питању интереса, на први поглед, изгледа узалудно очекивати и најмању сагласност од стране васпитача. Први факат који нас фрапира јесте дубока контрадикција која дели разне педагошке школе у овом питању. Једни тврде, да је интерес кључ образовања и васпитања, да је главна брига наставникова да на. ставу учини тако интересантном како се најбоље може побудити и развити пажња ученика. Други, напротив, тврде да би напор у истини био васпитан треба да је резултат неког спољњег утицаја, а да интерес расејава и морално слаби ученика.
У овом спору између партизана интереса и напора, треба чути обе стране. У корист интереса наводи се да је он једина гаранција пажње; ако успело да развијемо интерес за мноштво чињеница или идеја, можемо бити потпуно сигурни да ће ученик успети да развије максимум енергије потребне за најрационалднију асимилацију истих; и још: ако интересовање упућујемо у правцу моралног. живота, можемо тако исто бити сигурни да ће се дечје активности испољити у том правцу; али ако су све те ствари без интереса, не можемо знати шта ће дете радити у даном случају. Банкротирала је доктрина дисциплине. Апсурдно је претпоставити да ће дете добити више моралне и интелектуалне дисциплине кад ради без воље и љубави него кад је свом душом предано послу.
Теорија напора претендује углавном на то, да добровољна пажња заузме место спонтане. У пракси, каже се, теорија напора не значи ништа. Кад дете осети да је посао тежак, неће радити драговољно, без принуде. Престаните да га контролишете, дете ће радити оно што га интересује. Васпитано по теорији напора, дете се само претвара да је заузето стварима које га мало интересују: у ствари његова је душа далеко од свега тога. Теорија напора противуречи сама себи. Она замењује истинско интересовање за ствари лажним: главну улогу игра страх од наставника или награда, нада на једну реконпезацију. Тип карактера формираних по овој теорији описао је Емерсон у своме есеју: Компензација. Ако се сада жртвујете, доцни је ћете моћи бити већи егоиста; или; ако сте сада добар (добар значи интересовати се и за оно што вас не интересује) доцније можете бити и рђав. — Теорија напора доказује да је њено дело стварање јаких карактера; у животу, то