Учитељ

ава 13

се не види. Она ствара или људе тесногруде, биготе, тврдоглаве: и неприступачне за све што није њихов идеал и вера или људе слабе, без воље, без енергије, лишене животног елана спонтаног интересовања за ствари.

Да чујемо и другу страну. Живот је, кажу присталице напора, пун ствари без интереса с којима се морамо бавити. Ако човек није претходно навикнут да ради и оно што га не интересује, ако није навикнут да сконцентрише пажњу на извесна факта. једино с тога што пажња изискује известан напор, онда, пред тешкоћама, или ће се његов карактер сломити или ће капитулирати.. Живот је одвећ узвишен да би се могао деградирати на степен задовољства и узети без икаквог другог циља до задовољења личних интереса. Живот изискује стално развијање сила напора: да би се стварности могло погледати у лице, нужно је навићи се на тешкоће. Сваки други начин живота слаби карактер и од човека ствара мекушца, или још више, доводи човека у једно стање пуне моралне слабости, стварајући му апетит само за забаву и разоноду. Дете се дражи, расејава сталним развијањем интереса. Све постаје игра, забава. То је расипање енергије и претерано дражење. Воља се ту не манифестује. Цело васпитање је пријатна варка. Детету се све показује у лепој боји и оно се од рана навикава да се не интересује оним што није чаробно. Размажено дете које има само каприсе и ради оно што воли, ето то је неизбежан резултат васпитне теорије интереса.

Ова теорија је опасна како за интелекат тако и за морални карактер. Пажња није никада сконцентрисана на оно што је битно. Она се зауставља само на површини ствари.

Ако је нека чињеница без интереса или непријатна, пре или после, мора се приказати таква каква је. Прикрити је под сјајном маском, значи фалсификовати стварност. Два и два су четири. То је једна гола истина која треба да се види као таква. Није потребно да се ова истина доказује занимљивим причама о птицама и цвећу. Вара се ако се мисли да ће се дете тада интересовати за бројне односе. У ствари, његова ће пажња бити заузета занимљивим сликама: шаренило слика апсорбоваће дечји дух. Тако теорија негира саму себе. Боље је, од почетка, отворено признати, да се извесне чињенице морају научити и кад су мало интересантне и да је то једино могућно по цену сопствених напора и силом унутрашње активности без икакве помоћи и олакшице са стране. Шта више, поступајући тако, ствара се једна дисциплина навикава се стварности озбиљно гледати у лице, што је од неоцењиве користи по будућност детета.

Покушао сам да изложим респективне идеје ова два опречна табора какве се оне приказују несамо у савременим дискусијама о овом предмету, већ у контроверзама старим исто колико Платон и Аристотело. Оно што одмах пада у очи и што чини снагу сваке ратујуће стране, то је, више оно што се спори у противниковој теорији, него што се тврди у својој. Свака је теорија јача са својих негација него са својих афирмација. По мало је чудан