Учитељ

ВВ

факат да се стално поставља несвесно један општи принцип у основе теорија врло опречних по изгледу. Сличан принцип није тешко наћи у различитим теоријама партизана напора и интереса.

Ова сличност долази отуда што „ја“ не познаје објект или

идеју што је за њ' од интереса, циљеве којима тежи, радње које врши. Зато што „ја“ не познаје објект или циљ, треба их учинити интересантним и ради тога нужно је створити вештачки стимулус и тако изазвати фиктивну пажњу. Зато што је воља слаба, кад је објект ван домашаја „ја“, потребно је развити способност за непријатан напор. Истински принцип интереса је онај на коме почива веза између објекта или акције и личног расположења; онај који у овом објекту или акцији види извесну органску жељу која стално расте, нешто што се спонтано манифестује. Ако је тако, излишно је апеловати на добру вољу и ствари приказивати интересантним за дете. Теорија напора, видели смо, значи неку врсту удвостручавања пажње чему одговара интелектуална и морална дезинтеграција карактера. Велика заблуда ове теорије јесте идентификовање вежбања и васпитања воље с извесним знацима и резултатима спољне активности. Кад дете ради неки посао с успехом, претпоставља се да то код њега иде с вољним напором и да се у њему развијају интелектуалне и моралне навике. Али, у ствари, спољни знаци нису доказ снажне воље и моралне навике не стварају се оним што се ради по команди. Нема манифестације снажне воље у домену интересовања без духа, без мотива, без диспозиција, што све ствара одушевљење.

На пример, дете је потпуно заузето учењем таблице множења; способно је да одговори на постављена питања. Учитељ уображава да је довољно васпитао вољу ученикову и развио његове интелектуалне и моралне навике. Али докле год нисмо начисто с тиме, шта је, за време учења, било у детињој свести, чиме се оно највише интересовало, шта осећало и желело, није решено питање моралне наставе. Психолошки је могуће да је пажња код ученика расејана ма да се има утисак да му рад није досадан. Привидно, његово око, његово ухо, његова уста, заузети су наставом, док је, стварно, његова свест преокупирана унутрашњим животом. 1

Морално васпитање не одговара циљу ако игнорише овај факат. Чисто механичка пажња у настави је неизбежна последица једног васпитања које омогућава да дух скривено лута пут фантазије.

Дечје спонтане моћи, његова потреба да развије своје нагоне, не може се ничим сузбити. Ако спољни услови не омогућавају детету да радом развије своје нагоне, ако дете има осећај да се радом не може изразити, он ће тада разумети потребу да на један потпуно целисходан начин одржи сву потребну пажњу, да би удовољило захтевима наставника и да би, опет, сачувало један део умне енергије ради својих унутрашњих потреба. Не мислим да се воља под оваквим условима не може васпитати, али сматрам да морално васпитање зависи од закона унутрашње пажње. 6