Учитељ

290 а

покрет радне школе: опитни разреди у Лајпцигу, Аугсбургу, Минхену, Дортмунду, Есену, Берлину; најпознатији су резултати Георга Кершенштајнера и Хуга Гаудига. 3) Лај (М. Шау) и Ернст Мојман уводе и развијају експерименталну психологију у педагогију, дакле развитак „експерименталне дидактике“, „експерименталне педагогије“.

Ја сам ушао у покрет за школску реформу 1911 године, у доба када су сва три ова правца стајала још на висини и када се од њих још много очекивало. Тако Ернст Мојман на пр. наговештаваше да ће тек онда, кад експериментална психологија све испита, педагогија бити основана, и он мишљаше да ће се овај циљ ускоро постићи. Он је образовао у Хамбургу 1913 године масу радних група, којима је углавном он управљао, а које су требале да обраде, испитају још преостале области из основне наставе, пре свега у погледу вишег ступња народне школе и наставе страног језика. Дакле кроз неких 5—6 година биће и ово постигнуто, а онда......

И ја сам за све време од 1909—1923 био заузет овим питањима. Школска пракса и научни рад били су нераздвојни. Као школски саветник Јованове научничке школе, најстарије хамбуршке гимназије, и као помоћни учитељ педагогије и психологије на једној женској учитељској школи, најзад од 1920—1923 као управитељ и учитељ на Лихтварковој школи у Хамбург-Винтерхуду, првој немачкој вишој школи, коју је држава признала да буде опитна школа, имао сам најбољу прилику за то.

Од 1913 године управљао сам једном радном групом коју је основао Мојман при свом „институту науке о младости“, за испитивање тестова при пријему и избору ученица које су се јавиле за учитељску школу, сарађивао сам на резултату тестова и психолошких упитника за избор пријављених ученика од 1919 године за најнижи разред Хамбуршке више школе, сам сам састављао и изводио тестове за Лихтваркову школу, од 1921—923 године држао сам за наставнике предавања са практичним вежбањима из психологије, и издавао годишњак о немачкој психолошкој литератури за часопис „филозофије и филозофске критике“ од 1914 све до његовог престанка 1920 године.

Школски рад пружао ми је исто тако довољно прилике да спроводим разне методске опите иако сам исте морао ограничити на свој разред и на врло мало часова. Али као уредник листа за два највећа немачка педагошка удружења „Немачког друштва за васпитање и наставу“ (осн. 1908) и „Немачког одбора за васпитање и наставу“ (осн. 1915) могао сам да будем у непосредној вези са свим водећим личностима на пољу школске реформе, са њиховим опитима, искуством и надама. Из свега тога осећала се потреба да школска питања треба решавати у целости народне културе, у ономе што се у Немачкој од 1930 године зове „политички“ карактер школске стварности. Из овог саживљавања у самом покрету, из размишљања и схватања свију у њему заковитланих питања, резултирао је у зимском семестру 1920/21 план за „Науку о васпитању“ за развијање једне науке о васпитању