Учитељ

982 ан ањиамиинннн наивни авина

сти државне власти тј. закони су изражавали ту заједничку свест | Таква логика би одговарала оном Његошевом: „Закон му је, што му срце жуди, што не жуди, у Коран не пише“. ИМ као што се писац дао завести неким чисто правничким питањима, тако је могао запасти у чудну школско-политичку логику, по којој налази: да

„разлог што је у прошлости било знаменитих педагога, који су тражили да се државни утицај на васпитање ограничи... лежи поглавито у спорости државне администрације !

Такав разлог је толико ништаван, да се његово истицање показује управо смешно. Јер експедитивност се увек даје постићи и спорост убрзати. На новинарске чланке опомиње и даље што се међу такве „разлоге“ наводи:

ода у доношењу школских закона често пута и не учествују људи који имају потребно разумевање и беспрекорно познавање свих васпитних питања“ и што „код државног старања често пута спољна, страна васпитања, (ред, тачност, извештачена пристојност) преовлађују на рачун правог васпитања, слободних. и у сваком погледу ваљаних чланова народне заједнице“ (24).

Наведени разлози доказују, по Младеновићу, да држава није добар васпитни фактор. Међутим, за саму педагошку науку, за социалну и културну педагогику, културна држава се показује васпитни фактор у сваком времену и у свима приликама, а какав се она показује васпитач као „врховни управљач свим културним. добрима свога народа“, то зависи од времена и културе самог народа, по познатој речи, да сваки народ има онакву управу државом какву заслужује да има. Па ако притом педагогика не треба да је нормативна наука, као што Младеновић с другима. мисли, онда њено није да прописује норме ни за државу о томе каква она треба да се показује као васпитни чинилац, већ би њено било да утврђује оно што и како јест, испитујући социалноваспитне односе у једној културној држави, који служе културном унапређењу заједнице у односу према привреди, здравствености и економском благостању, према просвети и религији, уметностима и друштвеном моралу, при чему долазе у обзир све важније установе за грађанско и национално васпитање. Исто тако неподесно се показује учење које овако расправља:

„Сви људи који живе у границама једне државе чине једну заједницу, један народ. Ма да се сваки појединац, па био он школован или не, по свом урођеном унутрашњем осећању и убеђењу ретко вара. при одређивању коме народу припада, ипак се при научном расправљању појављују више мишљења о томе како треба одредити појам народа“ (25).

Кад је писац већ усвојио одредбу, да је један народ одређен једино утврђеним државним границама, те чини једну принудну заједницу, онда како може „сваки појединац по свом урођеном унутрашњем осећању и убеђењу“ знати за своју припадност једном народу2 Ако се притом још узме у обзир народ као нација, те се неко осећа као рођени припадник једној народности, која се простире и ван граница његове државе, хоће ли га и у том случају његово „урођено унутрашње осећање и убеђење“ преварити коме народу припада Зато, кад се према појму „народ“, у смислу политичке заједнице разних народности у границама једне државе, стави појам „народност“ (нација), као етнографски појам, лако наступа пометња, каква се показује само у ово неколико речи: