Учитељ

ен --=опшшш--— 982

којим смером треба да тече Вардар, на коме месту треба да се подигне Битољ; други копају ашовима земљу и обликују планине, копају речна корита, прокопавају клисуре, буше тунел кроз Бабуну; трећи трче и траже беле каменчиће и шљунчиће да би саградили друм који се са серпентинама пење на сам врх Кајмакчалана; четврти ломе ћерамиде у мале, подједнаке коцке од којих граде жељезничку пругу; пети исецају заједно са земљом дебеле плоче зелене ледине и доносе их да њима означе поља; шести на комадићима картона исписују имена градова са шарама и словима у бојама, причвршћују одговарајући картон са именом града на прут пободен у земљу покрај сваког направљеног града; седми су се досетили да врхове Шар-Планине и других високих планина поспу пиљевином — вечитим снегом; неко је на врх Кајмакчалана побо малу заставицу хотећи тиме немуштим језиком казати да су се ту догодили крупни историјски догађаји.

Сама природа овога сложенога посла поделила је децу у радне групе. Учитељ није ауторитативно распоређивао децу у радне групе, него је свако дете само изабрало себи задатак за рад према својим индивидуалним способностима и наклоностима. Деца прелазе из једне групе у другу, са једног рада на други.

Код таквих радова значајно је то што у њима, због обимности и разноврсности посла и због поделе рада, могу и увек радо хоће да учествују и она деца која су по класификацији традиционалне. школе „лена“, „глупа“, „заостала“, „непоправима“. Та обесхрабрена деца, кад се увуку и укопчају у овакав колективни рад, почињу да стичу уверење да су и она, ето, потребна, да и она нешто могу, долази им самопоуздање и охрабрење, нестаје убитачног осећања невредности, нестаје јаза те деце и оне „добре“ и она тако полако оздрављују и дижу се. Важно је то што ниједно дете, кад тај посао буде готов, кад рељеф Вардарске бановине засија у својој лепоти, не може да каже: — Ево шта сам ја направио —, него што могу и морају сви да кажу: — Ево шта смо ми направили —, што је то дело колективног дечјег рада. Такав рад сузбија и онемогућава убитачну, асоцијалну и протуваспитну себичност, узрок свег зла, и развија — у васпитном погледу — спасоносни и плодоносни социјални осећај, осећај за заједницу.

Овакав рад има све карактеристике саморадње: учитељ не само да није учествовао у томе раду, него није био ни присутан цело време, а средства за рад деца су сама изналазила: учитељ им није казао да тунел кроз Бабуну претставе са једном цеви увученом кроз пробушену планину, да цистерну претставе дном једне разлупане флаше, да снег на Шар-Планини претставе пиљевином, поље — осеченим комадима травне ледине, црногоричну шуму — листовима папрати итд. Тај рад, видимо, није био неки механички рад, но рад какав се у радној школи и захтева: потпун рад у психофизичком смислу. Видимо да је код таквог рада запослено више органа и функција: и интелекат и осећај и воља. То је стваралачка активност.

Каква је дисциплина у оваквом раду, кад учитељ није понекад ту ни присутан» Ту сигурно нема дисциплине, мислио би