Учитељ

947

m —

Наш живот није у богињи сутона, већ у снажном полету симболисаног Сокола и Орла, да бисмо наслеђе предака одржали и умножили (58).

Као што се из изложеног види и г. Јеврић је у многоме заробљеник идеје, soja од Песталоција, Шмида, Хербарта, па преко експерименталне педагогике (Мојман) и данас има несумњиви утицај „а која се отледа у проналаску једног универзалног метода у основној школи, који ће је начинити добром школом. Међутим, није довољан само метод. Тако исто неће бити довољна ни радна настава као метод па да створимо добру југословенску основну школу. Постоје п друти фактори, који се не могу обићи.

У одељку идеје радне школе држи се немачких теоретичара. Ту помиње Лихтварка, Лица, Сајдела, Кершенштајнера. Узгред се наводи и Џон Дуји (Ретеу, кота погрешно назива Девеј. Онда Е. Кеј, Гансберг и Сајнинг, који претставља „Средњу линију школске реформе“ чије је погледе раније изложио. За овим говори о концентрацији, укупној настави и у кратком коментару притовара 'недостацима садашњељ плана и програма (0 непотпуности наставне концентрације, сувишности градива, делимично пропуштеном радио-техничком распореду градива и недостатку радних облика п методских упутстава за поједине наставне предмете (86). Уз наставни програм сваког предмета, додаје упутства. Упутства су негде доста опширна, али нарочито упутство за рачунску наставу није довољно јасно за почетнике, без читања наведене литературе. Узгред су чињене примедбе на сам програм, нарочито на градиво замљописа и историје. На крају су приложена три „практична примера (скице предавања) из радне наставе“.

На сваки начин и ово штиво добро долази као лектира учитељима да упознају једно умерено гледиште о спровођењу радне наставе у живот наше основне школе према садашњем програму, да га огледају у пракси и донеесу свој самосталан суд о њему.

Вујица Петковић: Наставни план и програм за основну п вишу народну школу, са званичним прописима п објашњењима и са методским упутствима за наставни рад. Београд 1987, ср. 90, стр. 290. Издање Геца, Кон А. Д. — У. недостатку званичних инструкција за наставнике „појавио се и овај обимни зборник колете Петковића, који показује чињеницу да је приватна иницијатива у овом случају претекла званичну. Окупити уједно све постојеће планове и програме за основну и вишу народну школу, као и програм за верску наставу најважнијих признатих вероисповести, то је један потребан посао и необично користал за све наставнике. То је т. Петковић успешно извео, јер је усто додао и најважније расписе Минист. просвете који се односе на наставу и њело боље извођење. Истина, то је један сабирачки посао. Али, други много важнији је коментар и објашњење извођења програма по свима његовим гранама, по свим његовим гранама. Разуме се, да ту није изнета исцрпна методика свих предмета вавремене наставе, већ њихово сажето излагање, неко резиме, излагање у обиму „орахове љуске“, у циљу да се наставници потсете и освеже своје методичко знање. У савременој школи постоје разнолика струјања, често потпуно супротна, схватања. која се понекад искључују. Шетковић је обишао полемички карактер у излагању свога градива и по сопственом рабуђивању старао се да његова тео“ риска излагања п његова упутства буду „у напредном духу“. Џо прочитању свих излатања добија се јасан утисак мирноће, која је свакако рефлекс пишчеве сталожености, пи никако се не запажа нека пренагљеност, нити јурњава за новотаријама по сваку цену. Стога коментари т. Петковића моту у многоме разочарати педагошке екстремисте. Уосталом, ствар је у овоме: сложили се ми или не са колетом Петковићем, његов зборник треба да се нађе на столу сваког учитеља, јер, је, свакојако, п његов циљ не само рад „у напредном духу. већ рад за добру нашу народну школу.

Cepreej Ј. Хесен: Глобални метод или глобална настава. Београд 1937, 80, стр. 56. Превео c чешког Фердинанд Ј. Маслић. Издање књижаре Јер. Џелебџића Београд, Карађорђева 61. — Име ауторево је познато не само код нао, већ и у Европи, као име једнот од великих савремених педагога, Зато је било интересантно чути шта ће проф. Хесен рећи о глобалном методу у вези са почетном наставом. Шетово излагање је теориско-педатошке и филозофске природе, он наставне и методичке појединости хоће да осветли са једног вишег тледишта и одбацује веру у апсолутност једнога наставног метода, који има своју традицију од Песталоција, Хербарта и Шмида, преко експерименталне педатотике до „кула“ савременог „педатогизма пл „методичарења у „учитељским семинарима“.