Учитељ

346

тогика не обплаве нормативизам, не обилазе етику закоништва, „стари завет“,

али се на њима не задржавају већ их прелазе, улазе у „нови завет“, — али не у „нови завет" као култ новине, већ као култ стваралаштва коме се постављају границе у вечности а не у времености, у енертитизму а не у статичности. Отуда формуле једног савременог педагога: „Рад је такав процес између човека и природе у коме човек потчињава природу својој вољи, нагони је да служи човековим потребама“ и „Радно васпитање је васпитање господара природе“

и поред њихове прогресивности претстављају формуле императивистичке а не нергитичке, формуле законичке а не стваралачке етике.

И наш колега Првановић у овом обимном спису, који је поткрепљен многим цитатима и мишљењима моралиста п педагога, стара се да' осветли значај рада, да сутерира његову вредност, да докаже његов значај за човека и друштво и да убеди људе у потребу рада и са економске, физичке и душевне стране. Најзад, да укаже на његово апсолутно значење у животу човека и ч0вечанства. Спис је писан доста популарно и хоће да има мисионарски карактер. Он је претежно моралистичке и императивистичке природе и лежи на граници између етике пи педатогике нормативизма и етике и педаготике стваралаштва.

Тежак је и многозачан проблем рада. И Првановић је успео да се снађе у многим њетовим манифестацијама. На томе му ваља одати признање. Али тима још. много што-шта што он није дотакао и дубље разрадио, на пример: право на рад и проблем слободнот рада. Није сваки рад, прави и слободан рад. Рад не треба замишљати статички, већ енергитички. Прави рад је стваралачки, не само у смислу „преобраћања датих предмета у предмете корисне по човечанство“ — што је узано и само економско тумачење рада — већ и у смислу стварања нових вредности, нових категорија вредности у духовном смпслу. Економски рад је једна (и није једина) категорија рада и њему је важан „продукал“ рада. Док рад дубље и пространије схваћен, схваћен енергитички сматра за много важније „реализовану стваралачку енергију у човеку , сублимирање њихово, победу унутрашњег човековог ропства и његово ослобођење за, слободан рад, „пошто стваралац није роб, већ слободан човек, ослобођен тираније инстинката.“

Овај спис Првановићев препоручујемо пажњи наших колега.

Сима М. Јеврић: Школа рада по најновијем наставном програму за основне школе Краљевине Југославије, Београд 1986, 8%, стр. 176. Издање књижарнице Милорада П. Милановића Београд, — По самом наслову књите проблем школе рада третира се у вези са садашњим програмом за основне школе (не п више народне школе), Да би довео покрет радне школе у везу са југословенском стварношћу и њеним проблемима „г. Јеврић је у Уводном делу гоБорио о највећем заточнику југословенске мисли блаженопочившем Краљу Александру и њетовим главним васпитним мислима. Онда о нашем народу и народности са гледишта концепције Т. Масарика и основа колективне психологије о Јужним Словенима по Јовану Цвијићу, затим о националном васпитању са. тледишта најбољих синова: Штросмајера, Данкара. Д. Третењака, о југословен. ооколетву и реформи садашње наше школе. Ту је, углавном, изложен (један)

тонушај основа народне васпитне школе као прилог југословенској педатогици _

и школској реформи у циљу „да кристалише главне мисли овога покрета и тиме учитељу, бпло млађем или старијем, колико је могућно што више олакша у раду“ јер се „сада налазимо у епоси духовног сједињавања и нултурног «стварања, у којој су нам отворени широки видици срећне будућности.“ За овим је укратко изложио „главне линије школе рада.“

Г. Јеврић сматра да „„школа рада није нов педагошки „изум“, већ појачана примена идеја давне прошлости, које су свима нама већ биле познате“ (49—50) и да се она базира на „закону активности“, а то је „исти закон у деце и одраслих (50). Полазећи од Џесталоција Јеврић каже, да је „најсавршенија, само она метода. која почива на вечним законима природе људског рода“ (52). „Зато ова нова школа није школа учитељског ауторитета и спољне принуде,

већ установа којом се омогућује саморазвиће ученичко уз наставнички потстрек,

помоћ и воћство“ (53 — курзив је свуда пшшчев). И „наставним методом пли поступком у духу радне идеје и изложеним разним облицима постављен је

камен темељац школш рада“ (56). Али „идеја радне школе стоји у сагласности

са југословенском животном стварношћу. Она садржи у себи све народне идеје и тежње, јер врело њихово није у мислима, већ у првобитној активности пи делу.

„__а