Учитељ

991

џин

лога: пакости, подражавања, непажње, заборава, неразумевања реда итд. Отуда према индивидуалном узроку и мотиву решења мора се одређивати и казна и поступак у кажњавању. Јер неправилно схватање ученичке кривице изазива код ученика осећање да је казна неправедна, што има за последицу губљење разумевања школског реда и његове оправданости. Нетачно схватање кривице ученика повлачи за собом нетачно примењивање дисциплинских мера, које опет изазива, место преокрета на боље, преокрет на горе; место да га васпита, казна од њега ствара један несоцијални тип. Даље, ученик треба у казни да види или да му се објасни, да она није израз учитељеве самовоље већ израз успостављања школског реда. Треба да му се објасни да је без реда у школи немогућ рад. Из свих тих разлога казна се мора примењивати опрезно и њено одмеравање мора бити праведно. При томе треба нарочито пазити, да се казна често и непрекидно не понавља, јер то слаби ефикасност казне.

Педагошка пракса нам је показала, а и психоаналитички нам је то јасно, да су нарочито незгодне врсте кажњавања: понижавање и исмевање ученика. Оне изазивају код ученика осећање ниже моралне вредности. Понижавањем дете губи веру у себе и поштовање према себи, а оно дете које не верује у себе неће никад бити у стању, да напрегне све снаге у остварењу васпитних циљева и извршавању задатака које му школа налаже. Оно ће увек остати на пола пута верујући у своју неспособност; оно многе ствари неће ни покушати, бар не озбиљно, јер верује да их не може остварити. С друге стране дете које изгуби поштовање према себи, губи га и према свима стварима и вредностима око себе, па према томе и према вредности васпитних циљева и смисла наставе. Оно тиме постаје живи перманентни фактор нереда. Затим смањивање оцене за кривице није згодна казна због тога што васпитаник није у стању да увиди праведност казне, а то је, као што смо увидели, један од битних услова казне. Јер васпитаник који је неправедно кажњен, добија утисак да ред не поштују ни они који кажњавају, тиме што га кажњавају неправедно. Отуда он сматра казну као неправду, дакле, као зло, против кога има права да се бори као и против сваког другог зла које га у животу неправедно снађе. Кажњавање глађу, ускраћивање одмора су казне које се не препоручују због тога, јер имају неповољно хигијенско и здравствено дејство, те тиме шкодећи здрављу ученика поткопавају и подривају основне темеље и најглавније услове сваког васпитања уопште. Здравље је не само услов васпитања него и фактор реда, јер болесно дете лакше греши. Од казни које се смеју употребљавати према здравим васпитаницима рачунају се ове: 1) Укор исказан приватно или јавно. Приватно изражавање укора има повољно васпитно дејство због тога, што ученик тиме добија утисак да васпитач води нарочито рачуна о њему, а то омогућава успостављање једне пријатељске атмосфере поверења између васпитача и васпитаника. То пријатељство и поверење према васпитачу јесте најглавнији услов за идентификацију, а идентификација омогућава примање васпитачевог над- Ја од стране васпитаника, то значи