Учитељ

3

= ________ зки

Што је најгоре и најтеже у телеологији Младеновићеве педагогике, то је што се она заснива на посве мрачној категорији колективног субјекта са замагљеним примесама индивидуалног субјекта. Та мрачна кодективистичка категорија и самој филозофији задаје неизмерне невоље, тако да најзад она прибегава метафизици или метапсихији. Зато и сам наш педагошки писац није слободан од сваке трансценденције свести и апсолутности духа. Али, уколико се сама филозофија више упуштала у тај проблем, утолико се и она већма уплитала у мрежу коју је сама испредала. Према томе може се судити о томе, шта је остало педатогици када се и она, без икакве потребе, уплиће у ту мрежу, у којој се налазе замршени појмови о колективним субјектима, као што су: народ и народна заједница, нација и друштво, држава и културни круг заједнице (КиНигктећ, Шпенглер) и човечанство. Разумљиво је, да је педагогика у кудикамо мањој могућности од филозофије, да свакој таквој посебној широј души или колективној свести одреди границе, да јасно претстави и окарактерише вољу или осећање, мишљење и убеђење, као и сам карактер, макар то било само једног народа. М сама психологија тешком муком успева да свему томе у личном, персоналном субјекту нађе какву — такву одређеност. А већ се нађе, и то у нас, педагогика која хоће још и у души народа и човечанства да покаже одређеност и ограничење! Кад један Нејтплећ Мајег, у три велика тома своје философије Маћгћећ! ипа Мушкисћкен, из те тешкоће налази излаз у крајњим, метафизичким закључцима. (Види закључак његова списа: Гле рзустазећ-геј те Мушкећкећ, чланак: Мегарћучк ипа Меапзсћашпое), онда улетање педагога у ту филозофску маглу означава у најмању руку лакомисленост. Сам Мајер категорију колективног субјекта означава као „једну од најнападнутијих тачака досадањих иманентно-каузалних историских теорија“. „Исто тако о развитку човечанства“, вели Мајер, „не може бити ни говора“ (нав. спис стр. 292). А што се ипак зато може говорити о „народној души“ и „народној живој вољи за народним колективним субјектом“, томе чине основу сви познати културни и културно-историски квалитети у језику, обичајима, уметничким народним творевинама, моралу, правним појмовима, привредним облицима, националним осећањима и схватањима, идејама и вољи о држави, па и у самим научним и техничким тековинама, најзад у веровању и верском расположењу. Али, све то као и саме промене тих квалитета у њиховим културноисториским, социално-психолошким и етичким облицима, специално у значењима речи једног језика и његовим граматичким особеностима, (премда ове последње поменуте промене нарочито показују такве процесе који се одигравају у народној души), нити ограничава нити искључује најразноврсније колизије и преливе у односима како једног народносног субјекта према другим таквих субјектима који чине један културни круг, тако према државном колективном субјекту и према сталешким, класним, верским заједницама, па и према самом међународном и човечанском субјекту. Нигде се њихове животне тенденције, како вели Мајер (295), садржајно ниуколико не поклапају потпуно. И као што државне тенденције могу показати мотиве који по своме дејству