Учитељ

472 —_——еесш

на свом имању осећа као гост и не зна шта да ради. Такво стање рађа у његовој души досаду и неповерење према идеалима својега народа, а то га коначно утврђује у мисли да се на рођеној њиви не може радити. Зато он скита по Русији и Европи. И тамо далеко од својега завичаја он је осетио своју самоћу и своју несрећу.

У овом случају Пушкин, као пророк, претсказује тој интелигенцији зао удес. Он јој символично предочава касно кајање за грех према народу: маштање у туђини о руском поднебљу, о руској природи, о руским колибама и руској балалајци.

Није Пушкин геније само у оцртавању рускога живота, не, он је светски гениј, гениј-свечовек, који има највише способности

да се оваплоти у дух туђих народа. Достојевски у свом говору по- | водом откривања споменика Пушкину у Москви каже да је он нечувена и невиђена појава у светској књижевности, Ниједан светски | гениј нема толико способности оваплоћења у себи генија туђега народа, колико те способности има Пушкин. Сви ти Шекспири, Сер- |

Бантеси, Шилери, наставља Достојевски, не могу с Пушкином да такмиче на пољу оваплоћења у себи генија туђих народа. Европски песници, оцртавајући туђе народе, оваплоћавали су их у своју националност и разумели су их на свој начин, Например, у Шекспира су Италијани у главном Енглези. Међутим Пушкин се оваплоћава у туђе народе. Његове сцене из Фауста, балада „Живео је на свету сиромашни ритер“, „Дон Жуан“ и др. служе као отсјај шпанскога генија, и кад испод њих не би било Пушкинова потписа, нико не би рекао да их није написао Шпањолац. Такав је Пушкин У „Гозби за време куге“, где се у фантастичним сликама спева чује гениј Енглеске; или у спеву „Једном путујући дивљом долином“ чује се душа севернога протестанства, енглескога јересиарха, мистика, осећа се дух реформације. У „Подражавању корану“ осећа се дух корана, грозна, крвава његова снага.

Пушкин продире и у дух старога света. Његове „Египатске ноћи“ носе обележје онога доба, кад су земаљски богови презрели народне тежње, постали усамљени и кад су се тешили фантастичним дивљаштвом и сладострашћем.

А што да се каже о његовим песмама „Западних Словена“, у којима се он показује као прави народни песник Јужних Словена, иако се са њиховом поезијом упознао преко француских романтичара. Пушкин исправља Мериме-а и остале француске романтичаре, и њихов текст му служи само као потстрек за овестрано изражавање генија Јужних Словена. у

Најзад, у вези са питањем о ропском подражавању Европи Пушкин се дотакао и питања Русија и Европа. Он је то учинио поводом устанка Пољака 1831 год., кад су германски и романски журналисте отворено испољили мржњу својих народа према Русији и стали да јој прете. У својој песми „Клеветницима Русије“ Пушкин се јавља пре свега као изразилац идеје Декабриста о уједињеном разноликом Словенству. Пушкин за овај устанак каже да је то само унутрашње источно питање, међусобни спор Словена, који Западна Европа не може да реши. Ако на путу спајања Словена стоји Пољска у својству преграде, онда ова мора бити сломљена... Запад шуми... Запад негодује, али исток, Русија има