Учитељ

471

ние

Шире је Пушкин схватио и смисао европске културе и цивилизације, и богатства: и једно и друго служе за духовно усавршавање сваке личности, као члана људске заједнице; културом треба да се користи сваки члан велике заједнице и да осети у њој братску и другарску топлину, да стекне уверење, да ће му, у случају нужде, сваки притећи у помоћ. Култура, богатство и цивилизација треба, дакле, да су у знаку мисли о социјалној правди.

У посматрању и тумачењу савременога му живота Пушкин је и стваралац и пророк. Прославивши Петра Великога, као народнога витеза и револуционара, који несебично руши и ствара у име среће и будућности својега народа, Пушкин је на један необичан начин показао и рђаве последице површнога схватања европске културе и цивилизације од стране једнога великога дела руске интелигенције, која се појавила у знаку Петровскога пресађивања европске културе.

Као необичан посматрач животних појава Пушкин је уочио интелигента луталицу на рођеној груди, који се код своје куће осећа као у туђини; лута и не уме да се запосли на широкој народној њиви, иако на њој има и сувише посла, од којега зависи како његова лична, тако и народна срећа. Велики уметник продире у суштину његове душе, показује необичну видовитост и претсказује му са болом у души зао удес. Али у исто време он показује и узроке несреће те руске интелигенције. Мајсторски он оцртава одвојеност од народа, површно учење од свега помало код иноземних учитеља, који нису знали ни духа, ни историје, ни обичаја рускога народа. Пушкин показује како се васпитавала и учила та интелигенција: „Његов отац је давао годишње три бала“ и на крају крајева је пропао материјално; али ипак Јевгеније је имао гувернанту, коју је сменио мосје ЛАбе, убоги Француз, који га је учио свему као од шале, да се дете не измучи. Кад је одрастао; он се нашао на слободи, био је ошишан и обучен по последњој моди; знао је француски савршено, говорио је и писао, умео је да игра у колу и да се поклони како треба, и друштво је нашло да је он отмен и пријатан... Читао је Адама Смита и био је дубоки економ, т.ј. умео је да суди о том, како се држава богати, чиме и од чега она живи и зашто јој не треба злато, кад има сировина. Али највише је знао страст нежности, и то је био његов највећи посао; али, и највећа његова несрећа, јер другога посла није знао. У роману „Јевгеније Оњегин“ Пушкин описује друштво, које се формирало под утицајем ропскога подражавања европској моди и спољашњој култури; показује како се образовала интелигенција без знања живота, без воље за рад и без иницијативе, како се изгубила личност и способност личнога оцењивања вредности онога, што је кроз Петрово окно долазило из Европе у Русију.

У овом роману свестрано се оцртава живот рускога друштва прве четвртине ХЛХ века. Јевгеније Оњегин, као тип тога друштва, у ствари је добра душа, чезне за срећом и складношћу човечанства. Али је он душевни роб и пародија, нема способности самосталнога одлучивања и оцењивања ове или оне вредности; сувише је потчињен мњењу великоварошкога друштва. Он се чак