Учитељ

а 477

теља. Доказивали су да се обдарена деца морају другојаче да васпитају него просечна, или чак заостала деца, па су зато такву децу одвајали у нарочите школе у којима би њихов талент могао брже да се развије. Идеја јединствене школе била је напослетку одбачена као неизводљива, јер је била спојена с оправданим страховањем да би се ниво народног образовања знатно у суштини смањио, кад би се организовала јединствена школа. Напослетку наводило се да је избор обдарених ђака помоћу засебних основних и средњих школа демократски не само оправдан, него и да је са гледишта демократије директно неопходан, јер да се управо демократија заснива на воћству образовних људи и жена. Све до данас и у Чехословачкој, која се с правом сматра за кулу демократије, велика већина образованих људи, а нарочито универзитетских професора, сматра идеју о јединственој школи као оруђе социјалне и интелектуалне нивелизације. Наиме, јединствена школа и не схвата се скоро никако друкчије него недијалектички тј. такво схватање јединствене школе заснива се на претпоставци да у јединственој школи сва деца добијају само просечну меру образовања. А одбацивање јединствене школе привидно је оправдано приговором, да мозак код свих људи није исти.

Проблем школске јединствености потребно је, дакле, решити сасвим друкчије. Потребно је место апстрактног идеала, који је утопистички, настојати да се конкретно проведе у дело јединствена школа. Остварење јединствености могуће је само тако, ако захтев јединства не оделимо од његове антитезе, од индивидуалне животне манифестације. Праву идеју једнакости морамо остварити код конкретних појединаца чија психичка структура није једнака. Чим ефикасније будемо водили рачуна баш о тој неједнакости код људи, о индивидуалним варијацијама међу људима, тим ћемо сигурније постићи школско јединство. Респектовање индивидуалних разлика зовемо диференцијација. Ми, дакле, школу схватамо тим јединственију, чим је она диференциранија, чим боље у основима своје јединствености омогућава развој слободне личности, у коме је важан фактор такође општа и специјална обдареност. Јединственост се, дакле, остварује тек диференцијацијом. Оба та појма припадају нужним начином један другоме, они су само две различне стране једног истог бића.

Управо несхватање ове дијалектике водило је противнике јединствене школе да консолидују школску сегрегацију, тј. да потпуно поруше школско јединство поделом младежи у доба школске обавезе у разне школе. Аустријска гимназија првобитно се настављала на основну школу, која је према Фелбигеровом нацрту била додуше шестогодишња, трајала је од 6 до 12 године, али је уствари, нарочито на селу, трајала само три године, јер су деца са навршеном деветом годином била ослобођавана од похађања школе. Може се узети да је јединствена школа практички трајала код нас све до године 1869, кад је основним државним законом школска обавеза била безизнимно продужена до 14 године. Исти закон предвидео је оснивање трогодишњих