Учитељ

лата _______БОК

или се некако загледа, ударац му зачас падне на главу уз општи смех. Ударен онда проналази кривца, љути се, неспретан је при том што је смешно. Ако им не успе да се тиме туку, онда се најчешће бију рукама. На свим осталим састанцима су увек тако безбрижни и весели. Праве шале, обично на рачун некога, који нешто хоће, а не уме, због чега је неприродан.

Ова група, која има особине које су за остале младиће у селу идеал, показује се у врло опасним ситуацијама. Највеће задовољство налази се у скитању ноћу, нарочито по брдима, где лети има много бостана. Ту је крадљивцима често у питању живот, јер готово свуда постоји ноћни стражар. У савлађивању тешкоћа, у борби с чуваром, да му отму оружје и да га „својски премлате“ или да вешто, незапажено украду бостан и пријатно поједу, највеће им је уживање; најлепше успомене остављају са својим друговима. Он припада „најбољој“ групи у селу: „Ја, Дража, Воја, Стојан и Ланча, ми смо много друговали, а и сад другујемо. И! Кад се сетим! Једанпут, тако пред св. Ранђела, решимо се ми да крадемо бостан. Саберемо се куд моје куће, па пођемо у Пере Шопу бостан. Кад отиднемо тамо, оно тишина. Нема ништа да шушне. Онда отиде Ланча, да види, да л' га нема Шоп у колибу, а ми га чекамо у лојзе Богомирово. Дође после неко време и каже: „Нема нико!“ Ми ти онда направимо један распоред: Дража да чува стражу, да не искрсне неки, а ми зађемо, па накрадемо колико сваки може да понесе. Кад после дође и Дража, па и он поче да кида. Каже: „Море, нема нико, што да се плашим!“ Па онда и он накида, и онако 'натоварени уђемо у Чедино лојзе, поседамо и избројимо лубенице, оно — дваест две, и то све овакве. На 'но време морале су коштале десет динара лубеница. Кад почнемо да ги сечемо, оно — све зелене. ИМ, мајку му, покида'мо оволики бостан џабе! Побра'мо оно што се може да је'. Аја, несмо се најели. Па се ту договоримо д' идемо у Шундин бостан, одма' ту близо. Његов бостан био прилично зрео. Ту се не бојимо од никога. Зађемо по бостан и проберемо сваки по своју вољу и ту, усред бостан, поседамо и добро се најејмо. Тад је било тако, око два сата ноћу, а ми ки ајдуци се кренемо куд куће, јер ће већ зора, па ће не виде људи. Некипут у'ватимо ми, па се завучемо у моју сламу, па ту спавамо све док сунце не изгреје. Ел некипут се набијемо у мој јар, па ту закључамо, па терај све док не огладнимо. Па после тако, око онај воз у осам сати, изиђемо, а они сви отишли на рад. Ако тако осванемо у недељу, ми отиднемо сваки куд своје куће, те се добро најемо, онда уватимо по складовима, врбацима, по девојчићи. Беше тад ова Цука. Много смо трчали по њу, а беше и лепа“. Потом прича како су још две вечери били у крађи. Тиме се нарочито хвали.

Ови младићи немају очеве код кућа. Двојици, који су браћа од стричева, очеви су железнички службеници и стално су на служби, а остали су ратна сирочад. Зато раде „на своју руку“. Обично кажу: „На мајку куј обраћа пажњу: виче- виче, па се ућути. Сигурно ће да ме бије!“

Ова група се састоји из доњомалаца.