Учитељ

ла Фа

ступњеви) по којима ученици само гледајући и слушајући стичу знање. „Као што је медицина открила после дугог испитивања, да су бољи лекови били најпростији и да се састоје у лечењу ваздухом и сунцем, савремена педагогија треба да призна, да је најефикасније сретство да се дође до бољег резултата — оставити деци слободу у понашању и слободу при избору момената кад би извршила овај или онај рад.“=) При поступку по принципу слободе и саморадње, ученицима се не намеће наставно градиво. Полазећи од оних природних и друштвених објеката, појава и догађаја, који су деци најближи, непосредни, и који децу привлаче, појављује се између њих и ученика близак однос у коме ученици сами себи постављају задатке и питања и сопственим напором, уз помоћ наставника, траже начине за њихово решење. Тако се долази до личнога искуства, које је резултат слободне, сопствене саморадње. А самосталним радом ученици се богате искуством и све се више шири стварно интересовање, које је услов за даљу акцију и саморадњу. Овако се појављују координиране све телесне и душевне функције. Ученик упознаје своју личну снагу. Увиђа своју вољу. Увиђа како се та воља снажи и уздиже. Долази до свести шта може и шта зна. Појављује се осећање самопоуздања. Пријатност и радост. Смелост за даље напоре и прегнућа. Понос, самопоштовање, вера у себе и жеља за новим и сложенијим радом и акцијом ширега обима. Тако се помоћу саморадње врши процес развића и оријентише и ствара став ученика према природним и социјалним објектима и појавама, тј. према животу, у коме је њихова дужност да самостално поступају као индивидуе сарађујући на друштвеним задацима. Дакле, то је рад, који произилази из унутрашњих потреба, а ученик га врши ради себе и ради друштва, јер се у саморадњи приказују две битне особине: спонтани рад и активан рад, тј. онај рад, који се врши личном снагом и потиче из унутрашњости природе и рад који се враћа у облику васпитног утицаја на тело и душу ученика. А овим особинама издваја се ова саморадња педагошког значаја од механичке саморадње код заната.

При обради наставног градива, саморадња мора бити врховни принцип, спроведен кроз цео процес наставног рада од почетка до краја. Слободном саморадњом ученици истичу задатак рада у настави, проналазе сретства и начине за извођење постављеног задатка и врше контролу свога рада.

Рад је васпитно средство само онда кад потиче из пријатних побуда. Као такав, он је и у целом процесу извођења увек праћен пријатним осећањима. Непријатност при раду доказује, да му се није приступило с љубављу и радошћу, а такав рад не може имати педагошког утицаја на дух и тело ученика, јер је духу стран, непривлачан, мрзак, исто онако, као што се и побуде за рад могу појавити само онда, кад су изазвате јаким интересовањем, што се код ученика изражава у облику личног напора или саморадње. Према томе осећања имају врло велику улогу у односу према раду, који је васпитно средство. Ако се она при самосталном раду јављају са великом снагом и ако су дубока и трајна, онда наста је нај-

5) Ад, Феријер: „Школа подобности“ — стр. 23.