Учитељ

278

- камо би било боље да је педагошка љубав разликована на индивидуалну љубав према васпитанику и социалну љубав према васпитању. Јер ова друга педагошка љубав има много шире извориште и много пространији слив, па и много већи културни значај од оне прве. Шта више, индивидуална љубав унеколико је егоистичке природе, јер васпитач, учитељ и из разлога личне добити осећа симпатију према добром васпитанику и ученику, док се она друга, шира и виша, социална љубав показује алтруистичка, а ову Младеновић и не помиње. Зато ова шира и виша љубав не само да надмаша ону уску и нижу, него она своју хуману активност може показати и у случају супротности личне љубави, наиме онда када васпитач у души васпитаника не може наћи онај корен из кога би се желела да развије плодна биљка. Јер такви случаји не само што су скоро редовни у Дому за васпитање малолетника, чести у Дому за васпитање сиротне и напуштене деце, него се појављују и у нормалним школама: да се — услед несрећног рођења, рђавог домаћег васпитања и још горег живота — наместо душевне топлине осети лед у души једнога детета или дечака. У таквим приликама ни васпитач, поред најбоље воље, не може показивати симпатију, љубав према таквом свом васпитанику и ученику. Али, он зато може и мора показати утолико упорнију и узвишенију љубав према васпитању и јачу преданост своме васпитачком задатку: да лед раскрави и хладну воду загреје:). На такво до супротности различно расположење потсећа и Бернард Шо, који мрзи сиротињу, али зато баш хоће да је отклони и обогати,

Та шира и виша педагошка љубав, као социална, може имати много јаче своје извориште у социалној мржњи према несразмери поделе културних добара од онога које има индивидуална, лична љубав срећног васпитача и његовог васпитаника. Та разлика између двојаке педагошке љубави доказује сву ускост и нетачност поставке и решења проблема васпитне методе из корена личне љубави и на подлози првобитне активности индивидуалног духа. А да писац тај и толики значај за решење проблема васпитне методе приписује љубави, то се види из ових редова;

„Сваки васпитачев акт који се заснива на „разумевању“ душевног стања васпитаниковог и са љубављу спроводи утицај који одговара томе стању називамо

педагошким поступком... Укупност педагошких поступака и њихово сређивање у целину која одговара васпитном циљу дају методу“ (96).

Наведене речи несумњиво доказују да писац „педагошку љубав“, како је он у проблему васпитне методе схвата, сматра за битни моменат сваког педагошког поступка, по томе и сваке васпитне методе. Јер, према горе наведеном, педагошка љубав чини главну погодбу за педагошки поступак, а „укупност педагошких поступака и њихово сређивање у васпитном циљу дају методу.“ По томе се даје судити о „поузданости“ 'основе и „јасности“ васпитне методе, чија дефиниција гласи:

7) Напомена. Пример оваквог педагошког расправљања, види забележен у мојој Етици средње мере (књиж. Рајковић и Ћуковић), на стр. 41 и 42: „При ђачкој трпези“. Ученик, који се показао нетактичан и према Управитељу и према дотичном наставнику с дипломом у џепу једном је прекинуо вожњу железницом да би поздравио Управитеља, којом приликом је изјавио да је на себи осетио и сазнао како се може мржња преобратити у љубав.

Учитељ 33