Учитељ

914

„Правилно општење између објекта, субјекта и средстава васпитања ради остварења васпитног циља. Дефиниција, као што се види — вели даље писац обухвата целокупну васпитну функцију у свој њеној разноврсности, те ће се многима учинити широка" (96).

Овако изведена општа дефиниција појма „метода“ из једне посебне чињенице душевног живота (из међусобне љубави) и потом одрицање опште важности исте дефиниције, несумњиво је противречност. А што се тиче самог обима исте одредбе, нама се она чини, с једне стране посматрана, и сувише широка по томе што је њом индивидуална васпитна функција, по чињеници љубави васпитача према васпитанику, протегнута на „целокупну васпитну функцију“. С друге стране схваћена, иста дефиниција је превише сужена тиме што у обиму појма „метода“ није могла бити предвиђена социална васпитна функција не само по много пространијој чињеници љубави према васпитању него ни функције у укупности културнога живота и развитка свега културнога духа, тако да би тим начином, у смислу законитости свега живота и развитка, васпитна метода доиста била обележена као универзална.

Као што је растегљива горња одредба појма „васпитна метода“, тако је њена садржина празна. „Правилно општење између објекта, субјекта и средстава васпитања ради остварења васпитног циља“ само је један повезани ред речи, које ништа не казују. Таква једна „одредба“ исто је што дефиниција појма „истина“, којом се не одређује никаква истина, слично дефиницији дефиниције појма без појма. Зато, ако појам „правилно општење“ детерминишемо једном конкретном садржином, као његовом ближом одредницом, те за ову узмемо љубав, која у ту садржину и спада, онда — по писцу и његовој горњој дефиницији методе — њену правилност треба тражити не само у односима васпитача и васпитаника него и у њиховим односима према средствима. Ако усто у томе фиксирању зађемо у детаље, доћи ћемо на питање о правилном општењу кад наступе неправилни односи, те међусобна љубав буде нарушена створеним незадовољством васпитача васпитаниковим радом и понашањем. У таквим приликама „правилно општење“ прелази границе личне љубави и настају педагошки поступци који потичу из опште љубави према васпитању а особено према васписпитном задатку у датом моменту. Сад је у питању управо педагошка дужност више него педагошка љубав, јер се она протеже све до великодушности и узвишености и при самој примени последњег васпитног средства — казне. Зато, што у појам васпитне методе спадају сви редовни и ванредни поступци, одредба „правилно општење“ без икакве ближе одредбе је сувише пространа, а одредбом личне педагошке љубави би била одвише сужена, те се појам „правилно“ показује врло растегљив. Јер, што је у једној прилици правилно, у другој се показује неправилно. По свему учињени приговори Младеновићевој дефиницији појма „васпитна метода“ казују да је она изведена без довољне или без икакве реалне подлоге у стварним чињеницама искуства. Отуда је и могао наступити изопачени ред следовања, да се „општи педагошки принципи“ изводе из и преко методе место да се метода изведе из и преко педагошких принципа.

(Наставиће се)