Учитељ

6 915 виа ли ИДЕОЛОШКА РАСПРАВЉА ЊА

НИКОЛАЈ ЛОСКИ:

Дијалектички материјализам

Похвална је тежња дијалектичког материјализма да се ослободи сиромаштва механистичког материјализма и да открије богати садржај сваке појаве, како је то подвукао на пр. Лењин у наведеном цитату из његовог чланка „Карл Маркс“. Међутим, дијалектичност — која обавезује на сложеност и материјализам који повлачи за собом сиромашну једностраност, раздвајају се као вода и уље. Бојазан да изгубе материјализам обавезује марксисте да се вежу за догмат материјализма који нужно осиромашују свет. Поменућу неке од њих: схватање света мора бити монистичко (Биховски, 32 с.); свако биће мора бити схваћено као просторно-временско; састав свести мора бити протумачен у духу сензуализма, тј. сведен на осећаје; свест се мора сматрати за пасивну (биће условљава свест, а свест не условљава биће); обавезан је детерминизам, а слобода се мора одбацити.

Услед ових веза са материјализмом добијају се следеће једностраности, осим оних које смо раније набројали, или недоследности у случају жеље да се постигне свестраност.

1) Дијалектичари — материјалисти проповедају монизам, док је истина о свету синтеза монизма и плурализма: јединство главних принципа и смисла бића уз мноштво квалитативних садржаја његових. Покушај дијалектичара да признају стваралачку еволуцију, која креира квалитативно различите степене бића, не хармонизира са њиховим учењем да је основно биће мате ија.

2) Временски процес претпоставља спајање временског и невременског; просторни процес претпоставља спајање просторног и непросторног; другим речима, једнострани реализам (признање само просторно-временског бића) је заблуда; истина о свету је идеал — реализам.

3) Признајући у речима богатство и разноликост света дијалектичари — марксисти у исто време хоће да сведу сав састав искуства на чулне чињенице (сензуализам); међутим, истина о искуству је учење о јединству чулних и нечулних чињеница у искуству. Али дијалектичари — матери јалисти се боје и најмањег помена о нечулном аспекту света: признање нечулнога везано је са признањем духовнога, а духа се бољшевици-марксисти боје као ђаво крста.

4) Енгелс и савремени дијалектичари — материјалисти говоре да је Хегелова дијалектика била апстрактно идеалистичка а да је они замењују конкретном дијалектиком, пошто имају у виду чулно биће (види, на пр., Деборин, стр. ХХМ1Ш с.). У стварности чулне чињенице боје, звука итд., чак узете у њиховој појединачној „Овој датости“, но без њихове прожетости са свим осталим богатим и сложеним саставом света, тако исто су празне апстракције као и рационални појмови, на пример, математике. Материја-