Учитељ

листи — дијалектичари виде само две крајности, а обе су апстракције: с једне стране опште рационалне појмове, а с друге стране појединачне чулне чињенице; дубину духовног и душевног бића они не виде, јер када и говоре о томе они обично немају у виду целокупно богатство духовног и душевног живота, већ само мишљење у апстрактним појмовима, функцију која није најбитнија. О правој конкретности (која значи пуноћу духовног и душевног стваралаштва) емоционалних доживљаја својих и светских вредности, вољног целисходног мешања у живот света и о апеловању свих ових функција у телесном животу они немају ни појма. Хегел, који је уствари био идеал — реалиста а не идеалиста и који је то рђаво изразио у своме систему, био је бескрајно ближе истини од дијалектичара — материјалиста“).

5) Сиромаштво и једостраност дијалектичког материјализма нарочито се отворено испољава у испитивању најсложенијих процеса, наиме историских процеса. У речима они су већ признали „да удаљеније манифестације друштвеног живота од производних основа не само да зависе од мање удаљених, већ да на њих и утичу. „На основи данога начина производње и око одговарајућих производних односа разраста се најсложенији систем односа и претстава, који утичу једни на друге и узајамно се преплићу. Материјалистичко схватање историје није мртви схематизам“ (Бих. 106). Уствари, код материјалиста—дијалектичара налазимо свуда гомилу не само мртвога но још и лакомислено-површног схематизма: најразноврсније и најдубље струје духовног живота, које имају непролазно значење они у својој литератури објашњавају утицајем „феудалног“ поретка, „буржоаског“ строја, „племства“, утицајем развића „трговачког капитала“ итд.

За образац њиховог мишљења може да служи Познерово искоришћавање психоаналитичких теорија: „малограђански карактер немачке буржоазије, њена плашљивост и неспособност за одлучну борбу са феудализмом довели су до раскошног цветања и литературу и филозофију, у којима се она старала да накнади то што није могла да постигне у политичкој области“ (16). Дакле, довољно је бити плашљив па створити цветање литературе и филозофије; као да се из негативног услова може извести појава стваралаштва, која захтева сложене позитивне способности.

Материјализам је тако лабилна и површна филозофија да се упорност са којом се њега држе главни претставници рускога бољшевизма и њихова фанатичка нетрпљивост према осталим појавама мисли, може да објасни само неким дубоким психолошким мотивима и страстима, које их држе у сужањству. Најглавнији је мотив, што је материјализам чврсто и непосредно везан са атеизмом,; он је најподеснији за рушење свих религиозних претстава и осећања, па је зато нарочито привлачан за бољшевике који лудо мрзе хришћанство. У самој ствари хришћанство проповеда љубав, поштовање човекове личности, васпитава личности у друштву за уважавање

традиција, старијих, ауторитета и истиче здрави конзерватизам,

ж) Види моју студију „Гегелњ, какђ интуитивистђ“, Зап. Русск. Научн. Института вђ Блградћ, 9, 1933 год. i}

= вн |

ни ни и а