Учитељ

„Маркс и Енгелс“, говори Лењин, „од почетка до краја били су партизани у филозофији, умели су да откривају отступања од материјализма и попуштање идеализму и фидеизму у свима „новијим“ правцима“ (287). Под утицајем партизанства изумире самостално посматрање и испитивање и развија се једино интерес за заштиту скамењених догми по сваку цену. Сама пак средства ове заштите постају све наивнија: то су или ослањање на ауторитет, или псовке, претње и денунције. Лупол у својој књизи „На два фронта“, која је управљена против „мењшевичког идеализма и „механистичког материјализма“, назива отступања од марксизма „штетношћу“ коју треба ликвидирати; присталице њихове он назива „скривеним штеточинама“ (стр. 9). А ми знамо како бољшевици ликвидирају „штетност“: стрељањем или концентрационим логорима. Ториштајн је још отровнија: она говори да је игнорирање лењинизма, као вишег ступња дијалектичког материјализма, „планско штеточинство“ (стр. 4).

Стил бољшевичког писања изненађује својом грубошћу. У њиховој литератури не наилази се на језик којим говоре сељаци или радници, већ на језик који је раширен у некултурним и грубим пургерским породицама: он кипти речима које се свршавају на ка или штина (поповштина, богдановштина итд.) итд.; у њему су честа отужна упоређења као „сто хиљада Хекелових читалаца значе сто хиљада упљувака на адресу филозофије Маха и Авенаријуса (Лењин, 299).

Још одвратнија од пакости веома је раширена у савременој бољшевичкој литератури сервилност, жеља да се не отступи од генералне линије и да се сваком речи потврди своја ортодоксија. Тако у целокупном строју живота СССР и у свима теоријама на први план истакнуто је друштво као противтежа индивидуалном личном бићу. И ето Познер, говорећи одмах за Лењином о томе да је осећај „слика“ одговарајуће спољашње појаве, продужује: дијалектички материјализам иде и даље, он учи да осећаји „не постају просто, као пасивни резултат утицаја спољашњих предмета на наше чулне органе, већ као резултат активног утицаја друштвеног човека на природу, у резултату обратног утицаја на околну стварност“ (47). Значи, да жуту боју песка не може да опажа човек појединац, већ само, на пример, члан артела, који копа јаму за вештачко језеро.

Раније излагање дијалсктичког материјализма и његова анализа дају нам право на следећи општи закључак. Прави материјализам, тј. учење да су у простору покретљиви непробојни делићи материје основно биће, а да су психичке појаве пасивни производ кретања материје, јако је сиромашан и неспособан за даље развиће. Дијалектички материјализам говорећи о материји или о природи као основном бићу кити праоснову света богатим квалитетима и способностима, али он нема никаквог права да то назове материјом. Видљивост материјализма он даје себи делом својом терминологијом, делом недоследном везом са неким остацима догмата правога материјализма, а делом нејасностима и неспоразумима, У СССР дијалектички материјализам је партијска филозофија која не служи циљевима истраживања истине, већ практичним по-