Учитељ

468 о === ИО кад се највише могао осетити пад моралних вредности и кад је Русији претила опасност да постане плен својих суседа непријатеља. Пушкин мајсторски оцртава увод у то доба, време кад се угасила династија Рјуриковића после убиства малолетнога сина Јована Грознога, Димитрија, и смрти цара Феодора, кад је дошао на царски престо шурак цара Феодора бојарин Борис Годунов. Генијалним потезима он слика властољубље старих руских кнежева и бојара, описује њихову мржњу према Борису Годунову што је он, као човек нижи од њих пореклом, дошао на царски престо. И већ у првим силуетама њихових намера и замисли Пушкин наговештава подмукли рад ових великаша. У исто време он показује и њихово познавање народне психике и умешност њихову довођења у покрет народне мисли о вишој правди и о том да свака грађевина, а поглавито грађевина социјалнога карактера има трајну вредност у толико, у колико је у њеној основи мисао о заједничкој срећи, мисао да. човек своју срећу, па ни срећу веће заједнице не оме зидати на несрећи другога. Кнежеви и бојари вешто искоришћују овај високи морал народа и његов појам о вишој и социјалној правди. Они са пољским језуитима спремају на једној страни Самозванца — Сврзимантију бегунца, који се издаје за сина Јована Грознога, Димитрија, а на другој страни шире у народу најпре глас, да је Борис Годунов духовни убица царевића Димитрија, да би се дочепао престола, и одмах за овим — да је Бог спасао Димитрија: у Углићу је грешком убијено друго дете, а не Димитрије, како је Годунов био наредио, тврдили су бојари. “У

То је довољно да се покрене народна воља и душевне емоције, да народ омрзне Годунова, иако је он показао велики др-_ жавнички ум, радио на подизању културних установа, на изградњ. Москве, да би се запослили радници, задовољава народне масе за време гладних — неродних година. Народ је вишу правду ставио изнад својих личних и материјалних интереса, и определио се за нејакога Димитрија, верујући да га је сачувала виша правда.

Почела се борба за престо, за време које је Борис Годунов. изгубио све своје присталице и умро у тешким душевним мукама,

Последња слика драме, где се бојарство показује народу у злочиначкој боји: оно организује гомиле, буди у њима зверски инстинкт, упада у Кремљ, у Борисов дворац и најзад излази на терасу Мосаљски и саопштава народу, да су се Марија Годунова и син њен Феодор отровали, чини утисак најсјајнијега продирања у народну душу, у којој се чита народни суд и почетак нове драме. Кад Мосаљски саопштава народу да је видео лешеве вине Борисове породице, народ у ужасу ћути. А кад га он пита зашто он ћути и каже: „вичите да живи цар Димитрије Ивановић он опет ћути! Тиме је велики стваралац завршио своју драму, на један генијалан начин претсказао нову буру. Својим ћутањ у ужасу народ је показао своје схватање да је преварен од стр бојара и да ће он, као оруђе више правде, казнити преступ И заиста народ је убрзо казнио самозванца; настала је неч буна, која је трајала све до 1613 године, када је бојарство