Учитељ

њено с политичке позорнице, делимично уништено, уступивши место ситнијим спахијама, тако званом дворјанству (племству), када је уведен нов поредак — управљање земљом преко земаљских сабора, од којих је први изабрао цара из породице Романова.

Пушкин је у генијалним потезима истакао моралну вредност претпетровске Русије и народно осећање више правде, са појмом о којој је он везао и социјалну правду и циљ и смисао својега живота.

Историчари су касније утврдили многе чињенице, до којих је Пушкин дошао само на основу стваралачке маште, као на пример, Пушкинова слика како су бојари спремили Самозванца из мржње према Борису Годунову. А један од најбољих познавалаца историје рускога народа, професор Василије О. Кључевски, у оцртавању морала претпетровске Русије пошао је Пушкиновим трагом. У својој расправи „Добри људи старе Русије“ каже да је претпетровска Русија и" социјално-економска питања решавала у толико, у колико је то утицало на морално васпитање народа, зато просјачење и сиромаштво она није сматрала као економско вло, или као рану на организму друштвенога поретка, већ као средство буђења код имућних осећања човечности и мисли о Богу, о вишој и социјалној правди. Због тога су милостињу давали увек лично из руке у руку, да нико не види. То исто су чинили и руски цареви претпетровске Русије. Они су уочи великих празника тајно излазили из дворца и посећивали тамнице, свратишта и склоништа убогих, где су давали милостињу лично, из руке у руку, руководећи се учењем цркве да је вера без дела мртва. За време овакве једне посете помишљано је и на највећу жртву: на давање живота за ближње своје. Достојевски у своме Дневнику каже, да је цар Алекса Михаиловић 1656 год., на Ускрс дошао и до свратишта српских, бугарских и грчких калуђера, који су долазили у Русију ради скупљања прилога. Цар се са калуђерима поздравио са Христос васкресе! и казао им: „Идите својим кућама и кажите вашим свештеницима и калуђерима да се моле Богу да ми помогне да вас ослободим, јер сам решио да пођем у борбу за ослобођење ваше браће, па макар изгубио сву своју војску. Ако то не учиним, Бог ће ме питати, шта сам урадио за добро ближњега својега!“

То би био коментар оне слике из Пушкинове драме, у којој се оцртава убоги Христа ради, коме цар Борис, излазећи из цркве, за време својих душевних мука, даје милостињу и каже му да се моли за њега Богу.

Као уметничко дело Пушкинова драма је необична књижевна новина како по форми, тако и по обради. Драма је написана у сликама, а не у чиновима, како је то било по правилима тадашње литерарне теорије и по обичају у књижевности тога доба. У њој поред главне личности скоро исто тако важну улогу игра народ; однос народа к цару чини главну осовину драме; народ је у драми главна активна снага, и царева судбина је, сходно историји, тесно везана с расположењем народа.

Поред тога у драми се ређају комичне сцене са трагичним. Слике драме служе као отсјај стварнога живота извеснога доба;