Учитељ

247

NOO ALT TT u vuna ug ia ia

stremu toga tipa, n schyzophreniji, preteže po tome autoru indukcija u moždanom radu. Odatle dolazi ona pocepanost psihe (izolacija draži!), ona ukočenost (nemogućnost da se dovedu razne moždane oblasti u vezu!), ono raspadanje celog individualiteta. Kod cyclothymnog tipa, i još mnogo više kod manije, preteže iradijacija: svako raspoloženje, svaka misao, svaki impuls takoreći poplavi psihu dotične osobe, jer u mozgu ne postoje nikakve prepreke širenju raznih draži.

Bez obzira na ovu psihopatološku primenu ovih pojmova treba istaknuti da su oni vrlo važni za razumevanje moždanog mehanizma i načina funkcionisanja kondicionalnih refleksa. Misli se čak i za naj: više psihičke funkcije, da se one zasnivaju na tome nervnom mehanizmu. Prema Pavlovu ovako shvaćeni kondicionalni refleksi pretstavljaju jedinu mogućnost da se egzaktnim putem prouči psihički život viših životinja, pa i čoveka. Sve subjektivne metode su problematične, jer se teško ili nikako ne mogu kontrolisati, i nenaučne, jer ne pružaju nauci činjenice nego interpretacije subjektivnih stanja ili posmatranja. Na posletku, te metođe i suviše zaboravljaju, prema Pavlovu, na onaj nužni postulat koji tek čini nauku naukom: na proučavanje tačne veze izmedju uzroka i posledice.

Uticaj Pavlova, njegovih konstatacija i shvatanja ne može se danas ni približno proceniti. On je ogroman i to ne samo kod pristalica Pavlovljevih nazora nego i kod njegovih protivnika. Tu je taj, uticaj možda još i od otsutnije važnosti, jer je Pavlov naterao jedan: ceo niz naučnika da se sete jedne činjenice koju stručni psiholozi rado zaboravljaju: da čovek pored psihe ima i nervni sistem.

Pavlov je imao i ima naročito uticaj na američku i englesku: psihologiju. Behaviorizam je stekao u njegovim koncepcijama odličnu: teorijsku podlogu, a preko njega je nauka o kondicionalnim reflleksima znatno uficala na razvitak američke dečje psihologije i zoopsihologije. Ispitivani sa kondicionalni refleksi u svim mogućim psihološkim oblastima, pronalaženi su kondicionalni refleksi čak i kod plodova u majčinoj utrobi. Možda će biti od velike važnosti za buduću neuroterapiju što su ustanovljeni kondicionalni refleksi i u oblasti vegetativnog. nervnog sistema.

U Evropi „refleksologija“ počinje da utiče prvo na psihofiziologiju, ali danas se već može da primeti njezin uticaj u gotovo svim: oblastima psihologije, u savremenoj psihologiji (vidi pomenuti rad Timera) pa i tamo gde se niko ne bi nadao tome uticaju — u psi hoanalizi. Schje/derup je u svome udžbeniku psihologije izneo shvatanje da se stvaranje kompleksa u Frojdovom smislu može psihofiziološki objasniti na bazi kondicionalnih refleksa. Po njegovom mišljenju je, naime, asocijacija ono Što vezuje draž apsolutnog sa draži kondicionalnog refleksa. Pa pošto u suštini ni kompleksi nisu ništa drugo nego produkti asocijacija, onda se njihov poslanak u detinjstvu može shvatiti kao kondicionalno „kalemljenje“ sve novih utisaka na osnovnu infanfilnu traumu.

Tako vidimo da se stvara jedan most između „najpsihološkije“ i „najliziološkije“ grane današnje psihologije.

Ali time uticaj nauke o kondicionalnim refleksima još nije mi izdaleka iscrpljem. Od mnogih činjenica napomenućemo samo neko-

35%