Учитељ

ZORGAN OR RAR O O O D O

liko: Postoje teorije, gde se na bazi kondicionalnih refleksa objašnjava psihogena impotencija kod muškarca i frigiditet kod žena, gde se inhibicijom kondicionalnih refleksa objašnjavaju govorne mane dece (naročito mucanje), teorije gde se pomoću kondicionalnih refleksa objašnjava suština estetskog i etičkog: doživljaja itd. itd. Na posletku, da napomenemo još i to da se u pedagoškoj psihologiji kondicionalnim refleksima pridaje sve veći značaj pri učenju i pamćenju. a.

U nauci svako rešeno pitanje otvara čitav niz novih, još nerešenih pitanja. Kontinuitet i evolucija svake žive nauke baš se i sastoji u tome, što nijedno rešenje nije krajnje i nijedaa tvrdnja nije definitivna. I sa kondicionalnim refleksima je isto tako. I tu je Pavlov bio prinuđen da stvori čitav niz novih pojmova u fiziologiji centralnog nervnog sistema. Međutim, ti pojmovi su gotovo u celini problematični, oni su samo razumljive, konzekventne i vrlo upotrebljive pomoćne hipoteze (ono što Nemci zovu „Arbeitshypothese“), ali o suštini iradijacije, indukcije, inhibicije, i dr. nije ništa poznato. Niko ne zna šta se to zapravo odigrava u kori velikoga mozga kod tih pojava i šta ustvari reprezentuje te pojave: ono što se zna je takoreći, samo njihov odblesak u funkcionisanju kondicionalnih refleksa. Pa i sam Pavlov na mnogo mesta naglašuje da će sivarno objašnjenje tih pojmova moći da da tek jedna hemija mozga i njegovog metabolizma, koja će prodreti do najsitnijih detalja hemijske strukture toga organa.

Ali glavna i najveća problematika nauke o kondicionalnim refleksima ne leži u tome. Ta glavna problematika je više psihološka nego fiziološka.

Sigurno je doduše da se pojam i mehanizam kondicionalnih refleksa može da primeni i na mozak čovekov. Ali tom primenom uopšte nisu obuhvaćeni baš oni fenomeni koji čine glavne predmete psihologije, a veliko i vrlo problematično je pitanje da li se preko kondicionalnih refleksa tim pitanjima uopšte može prići.

Kondicionalni refleksi, primenjeni na čoveka, objašnjavaju njegovo delanje, aktivitet, rad; jednom rečju: sve njegove manifestne reakcije. Prema Pavlovu to je, kao što smo rekli, put naučnog i egzaktnog ispitivanja, nasuprot onim „nesretnim“ subjektivnim metodama.

Medjutim, šta upravo objašnjavaju kondicionalni refleksi? Oni u suštini objašnjavaju samo i isključivo tok nervnog razdraženja od momenta nadražaja do reakcije.

Il taj tok trebalo bi da obuhvata celu delatnost čoveka od prvih pokreta novorodjenčeta do poslednjih ftrzaja samrtnika, od nerazumljivog: buncanja idiota do genijalne inspiracije!?

Pa možda, konačno, i jeste tako; svakako će biti stvar budućnosti da reši pitanje može li se mehanizam kondicionalnih refleksa primeniti na svaku delatnost čoveka. Ali upravo i da jeste tako, time su tek otvorena vrata problemima psihologije delanja. Onda se tek postavlja pitanje: &#oja aloga ipra svest u delanju čoveka? Jer to delanje je konđicionalnim refleksima tako kompletno determinisano, jedna etapa puta draži neposredno dolazi za drugom, sve je tu tako usko povezano kao točkovi u satu, da za svest uopšte ne ostaje mesta.