Учитељ

AUF SK ||,

S jedne strane draž, s druge strane reakcija, a izmeđju njih jedan niz nervnih ćelija i vlakana kroz koje sve to teče. I ništa više. Nema više ni svesne odluke, ni motiva, ni impulsa i protiv-impulsa; nema uopšte ničega što ustvari čini psihologiju delanja. Ali sve to ipak neosporno postoji u nama. Realitet svih tih činjenica se ne može negirati. Osnovno psihološko pitanje koje se onde postavlja posle ovog ogromnog rada velikog ruskog naučnika nije: da // sve “o postoji, nego: kako je moguće da postoji cela ova psihička strana ljudshe delaftnosti, ako postoje i hondicionalni reflePsi. Drugim rečima: kondicionalni refleksi tek otvaraju sve probleme psihologije delanja, oni ih ne rešavaju.

Još se mnogo manje može kondicionalnim refleksima pridđati odlučujuća ili čak jedina uloga pri objašnjenju duševnih fenomena koji leže van oblasti delanja. Doduše, kondicionalnim reileksima inože se pridati izvesna uloga u stvaranju misli i emocija. Medjutim, ta uloga sigurno nije velika, ona se a priori može odnositi samo na nervno-reaktivne komponente tih duševnih pojava. Ali nemoguće je objasniti psihološku suštinu misli i emocije na osnovu kondicionalnih relleksa, isto tako kao što se ne može objasniti ornamentika gotske arhitekture osobinama gradjevnog materijala koji je služio kao mehanička osnova te ornamentike. I misao i emocija, pa i instinkti i impulsi su pored toga što su produkti jednog: nervnog mehanizma još i Jenomeni jednog subjektivnog zbivanja. To se subjektivno zbivanje može zamisliti kao organski zasnovano na jednom nervnom mehanizmu, ali ono ni u kome slučaju nije identično sa njim. Mržnja i ljubav, misao i emocija su duševne pojave, mi ih osećamo kao takve, one u psihologiji čoveka nisu i ne mogu biti samo jedan izvestan tok nervnih draži. Ako bi negirali čisto psihićku stranu svih tih pojava, mi bi naprosto negirali jedan deo realiteta. A negirali bi ga samo zato što ga našim današnjim laboratorijskim metodama i našim fiziološkim eksperimentima ne možemo definisati. Ta negacija u najmanju ruku ne bi bila naučna.

Najmanje pak kondicionalni refleksi doprinose rešenju jednog od centralnih problema psihologije, problema čovečijeg „Ja“, problema psihologije ličnosti. Uostalom u toj oblasti nemamo pravo da mnogo očekujemo od kondicionalnih refleksa. Rekli smo već da kondicionalni reileksi apsolutno ne rešavaju pitanje psihološke suštine svesti. Oni tek omogućuju da se to pitanje pravilno postavi (a i to je već vrlo mnogo!). Ali pošto je ljudsko „Ja“ jedan od najviših produkata svesti, onda i nije opravdan zahtev da kondicionalni refleksi treba da đadu ma kakvo, a kamo li definitivno rešenje toga problema.

Pored svega toga: ono što modđerna psihologija ima da zahvali Pavlovu ogromno je mnogo. Setimo se svih onih upliva nauke o kondicionalnim refleksima, svih onih potstreka koje je dalo genijalno delo Pavlovljevo, svih onih objašnjenja za koje psihologija ima da zahvali kondicionalnim reilleksima! Posle dugog vremena razilaženja opet se približavaju psihologija i fizologija nervnog sistema. Ako to približavanje danas još izgleda kao sukob, time jok nije smanjen značaj te činjenice. Naprotiv. Bez sukoba ni u jednoj nauci nema napretka. Sto se pak tiče onog neopravdanog univerzaliziranja