Учитељ

аланина

У коликој је мери такво педагошко учење противречно, у толикој мери прецењује моћ индивидуалног утицања у смислу социалне солидарности и класне трпељивости поред и насупрот класне“ подвојености и поделе рада, насупрот подели и сукобима међу“ мануелним и умним као и међу самим умним радницима по њиховим класама. Таквим учењем „научне“ педагогике и сувише се полаже па шреба насупрот оном како јест, поред свега и насупрот свему што „битна педагогика“ осуђује „традиционалну педагогику“ за њено учење у смислу „треба“! Није ли све то не празан него. бесмислен говор којим се — насупрот незадржљивом току светског живота, његове културе и цивилизације, с тим и насупрот „неизбежном злу модерног начина привређивања“, подели рада, насупрот колосалној снази машине, која је из основе изменила структуру друштвеног живота — истиче моћ педагошког поступања којим се обухвата „целокупна душевна структура васпитаникова“2! Такво се учење и васпитање може показати исто толико успешно колико су моћне Гандијева коза и преслица да зауставе светску“ машинерију и њену индустрију.

Међутим, не само да се показује бесмислен и смешан сваки. теориски и проповеднички протест противу тока светског живота, који следује неумитним својим законима, него је умногоме и неоснован, јер је једнострано схваћена улога поделе рада и самих. разлика међу друштвеним редовима. Ни ове као и све друге животне вредности, не показују се толико негативне кад се двострано процењују. Јер, премда заоштрености у подели рада и друштвеним заједницама по њиховим класним разликама слабе и ремете целину и јединство друштвеног живота, ипак зато сама природа индивидуалног и колективног духа условљава поделу, те се ова како у душевном животу појединца тако у међусобним односима заједничког живота показује потребна, неизбежна, нужна. Зато ни подела рада ни разлике у класама друштвеним нису по себи у толикој мери велико зло ни личног нити заједничког живота како се уобичајило мислити и како то мисли писац најновије Опште педагогике у нас. Напротив, поделе рада (аналогно томе и разлика у редовима) мора бити. И она се мора разумети као један од основних и општих услова не само живота него и развитка појединих способности како социалног тако индивидуалног духа. Томе су најбољи примери потреба усавршавања рада по појединим гранама привреде, заната, трговине, одбране земље, лекарског, просветног и другог стручног делања. Зато се и само мишљење, као и остале радње човечјега духа, морало јаче развијати у појединим посебним сврхама. Да ли ће при свој диференцираности духа и подели рада бити солидарности и јединства, то најмање зависи од „васпитања које се бави појединцима“, то највише зависи од склопа и духа самог живота у заједници, од система државног и друштвеног уређења, као и од самог настојања појединих друштвених установа да се одржи и оснажи јединство заједнице и принцип целине.

По свему томе, у питању важности и примене принципа целине писац превиђа његову законитост и закониту важност у животу: