Учитељ

6022 ________ | |___________-------

ти развитку колико индивидуалног толико несравњиво више живота и развитка колективног субјекта. Истичући принцип, писац превиђа саму законишосш пи чињеницу. А важност законитости и чињенице духовне целине, јединства, као и поделе животних и васпитних функција у појединим правцима и облицима развитка зависи колико од саме духовне природе појединаца и заједнице "толико од услова и потреба њиховога живота. Колико разно„ликости и неједнакости постоји само у инвенцији појединаца! Колико разноликости у склоностима и моћима за разне облике и степене мишљења, обећања и хтења! А колико има одраслих и неодраслих појединца којима недостаје и само јаче јединство душевног живота, које се не даје никаквим васпитањем појачати, али се зато дају јаче наклоност и урођене способности за размишљање или хтење у овом или оном правцу активности култивисати и корисним учинити, чакиу случајевима где се појединци одликују јачом вољом и радљивошћу без одговарајуће промишљености! Ипак упућивање и вежбање у јачању заосталих способности може доста да допринесе важности принципа целине. Но у сваком случају нити је недостатак у размерним „односима разних снага духа тако велико животно зло, нити је много хваљена хармонија свих снага тако велико васпитно добро, свеи кад би се „хармониско образовање“ могло учинити стварношћу.

Уосталом јача ова, слабија она страна духа, неједнако распоређивање снага код појединаца и раса спада у економију природе и чини њену етику. Из морално-економских разлога природа „општег духа у једном погледу једном лицу додељује, у другом погледу му одузима, да утолико додели другом лицу на једној и одузме на другој страни. Зато се природа за понешто покаже утолико издашна уколико се за друго што покаже штедљива, често пута и шкрта. Отуда поничу индивидуалне особине и разлике до пуних супротности. Понегде природа особито обдари „памћењем у разним његовим облицима и посебним областима, као што се показује на другој страни посве издашна за особене спо„собности мишљења по разним струкама сазнања, делања и стварања. Све је то изазвало оправдане захтеве „индивидуалне педагогике“. Томе насупрот хармонизујућа педагогика Gleichschaltung-a устремљује се на саму урођену природу духа, изналазећи разлоге противљењу и самом природном диференцирању, гранању духа.

Природа духа појединца и друштва је међутим, по самој законитости интегрирања и диференцирања, таква да она на једној, унутрашњој страни показује важност принципа целине, на другој, "спољашњој страни, у правцу испољења духа, облицима живота, у испољењу и животу како индивидуе тако и заједнице, чини поделу способности и рада. А оно што Младеновић, као заступник принципа целине у васпитању, наводи, у прилог његове основаности — „првобитну и безусловно дату активност у тројаким функцијама духа“ (воља, осећање и мишљење) — док поделу рада осуђује, то је само доказ недовољног просуђивања о самој природи духа и животној стварности. Најзад, писац о томе принципу завршује напоменом да „њега усвајају и други педагози, ма да га не одређују