Учитељ

605

ворности и страхопоштовања. Само што нам притом нимало није јасно да ли се преко те везе или и без ње, по самом захтеву друштвеног живота, долази до закључка и уверења да „нема слободе без икаквих ауторитативних ограничења“ (157). Ова истина је уосталом посве позната ствар. Па ипак, тај тако познати и јасан однос између два посве изразита, независно један од другога важна животна и васпитна приципа, који се поред и услед своје супротности допуњују, Младеновић замућује својим горњим резоновањем. То чини већ сама без потребе створена противречност у појму „васпитање“, кад се каже да васпитаник долази до слободе само онда кад своју вољу и своје поступање сам доведе у сагласност са вредностима у заједници“. Јер, већ сам појам „васпитање“ собом означава извесну моралну принуду, упливисање, уверавање, морално потчињавање. Тим начином се васпитаник принуђује да своју вољу и своје поступање доведе у сагласност са општом вољом заједнице и поступцима њених чланов. Све то доказује важност принципа ауторитета, чијој важности доприносе и сами неми примери и све друго што немо, али осетно упливише споља и изнутра, као: љубав, уважење, поверење и тсл. Отуда се не може очекивати, још мање захтевати, да сваки може сам створити општој вољи подесне· погледе, да „сам доведе своју вољу у сагласност са вредностима у заједници“, како би се тобож шим начином и у Шаквом, чисто идеалном, само замишљеном облику показао у важности принцип слободе у виду „принципа слободног потчињавања заједници“. Сасвим противно томе може се очекивати и захтевати више наметнуто него без уплива са стране, потпуно слободно стечено уверење и створене такве навике по којима се уистини добровољно врши потчињавање заједници. Према самој животној реалности дакле указује се немогућно реализовање једног преалног „принципа слободног потчињавања заједници“, особито ако је у питању принудна заједница, као што је државна.

Зато убацивање поставке „кад своју вољу и своје поступање сам доведе у сагласност“ у одредбу једног принципа дејствује као бачени камен у плитку воду. Али, такав један теориски потез у Младеновића учењу није ни случајан ни изузетан, већ је редован и условљен његовом тајанственом везом са тајанственим „унутрашњим судијом, који оцењује ту сагласност... коме наша личност мора да се потчињава,“ као „израз не само личности него и признатих вредности у заједници, без чијих вредности се не може развити личност.“ По тако магловитим речима је тешко и немогућно ухватити смисао који треба да покаже „унутрашњи судија,“ „морални закон у нама“, „наша савет.“ Све такве колико крупне толико тајанствене старе речи ниуколико не објашњавају тако један необичан нов принцип, какав се показује оспособљавање човека за слободно увршћивање у заједницу, нарочито ако се ова узима у смислу политичке заједнице, почев од приступања једној политичкој странци или радничкој организацији до националистичких и патриотских удруживања. Увршћивање и у те заједнице може се вршити и врши се двојако: на неки начин принудно, премда не и насилно, и слободно. Једну врсту принуде чини и