Учитељ

606

уписивање у странке, које се истина врши приволним начином, али је ипак зато само уписивање и издавање чланске карте једна. врста обавезе и принуде, којом се умногом одузима слобода мишљења и даљег политичког опредељивања. Међутим, у земљама развијеније политичке свести обичним грађанима је остављена пуна: слобода самоопредељивања приликом вршења избора народних. посланика или неког референдума, па и без икаквог привезивања. за поједине политичке странке, по којима су подељени само страначки вођи. Слично томе показала се разлика у мишљењу Троцког и Лењина у питању радничких синдиката у совјетској држави, од којих је први мислио да их начини саставним делом државне администрације, док је други настао да им и даље остави карактер слободних удружења ') Тако се и увођење колективистичког газдинства у Русији подводи под та два принципа (принуде и слободе), те се по једном она чине државним, подржављују се (совхозе), а по другом се уводе задружне имовинске и радне заједнице (колхозе), којима сељаштво слободно приступа, опредељујући се према стеченом уверењу о корисности заједничке својине. Кад тако знамо о каквим је заједницама реч, можемо судити о. начинима и чињеницнма оспособљења човека за слободно увршћивање у шакве заједнице. Свакако да у те начине и чињенице спада, у првом реду, само искуство, „сопствени доживљај,“ увиђање користи, схватање интереса класних, националних, општих и личних економских. У сваком случају васпитање, у смислу оспособљавања за слободно ступање у заједницу, не може бити опште већ мора бити везано или упућено на ову или ону заједницу. Али то се може чинити само код слободног, а не џ код принудног увршћивања, како то напоменусмо, код државне заједнице. Овде се може ићи за тим да се грађани задобију за ту заједницу и да јој. буду одани, а не противни или у најмању руку да се показују према. њеној судбини равнодушни.

Ако се пак принцип слободног потчињавања заједници хоће да прошири и на неслободне, принудне заједнице, какву чини један народ и разне народности у држави, да би тако била измирена демократска и фашистичка стремљења, онда је у том и њему сличном случају дата противречност која се не може никојим вишим принципом надмашити. За такве заједнице важе (поред извесних приволних средстава, каква се показују заједнички интереси), ауторитети власти и закона, лични уплив водећих личности и традиција. Али, у сваком случају, као што слобода не може важити независно од ограничења ауторитетом, тако у данашњем времену не може ни ауторитет владати без слободе и љубави. Зато нас утолико више мора интересовати у Младеновића Општој педагогици

д. Принцип падагошке љубави За науку је важно питање о томе како се дошло до једног

принципа и колика је његова теориска и практична вредност. Младеновић је с мало научним начином дошао и до овог принципа,.

' Види: Сл. Јовановић Поратна држава „стр. Иби д.