Учитељ

ЕЕ _______ ер

Сива боја такве теорије и сувише је ишарана својим ироничним опаскама на све досадање педагошко учење, те наместо озбиљног проучавања и закључивања по законима логичке неопходности, она педагошку љубав уздиже до општег и највишег свеобухватног принципа из све самих оваквих поставака:

„---Љубав изазива љубав, поверење ствара поверење, а на преданост се одговара. преданошћу. Из заједнице тих расположења проистиче сам по себи једини правилан однос васпитаника према васпитачу... боље него што ма како добро смишљена вештачка средства могу то да учине. Љубав претставља ону срдачну духовну везу између васлитаника и васпитача, за коју васпитаник спонтано и радо захваљује осећањем страхопоштовања и ауторитета, Ну васпитач не може изазвати такво расположење, ако и његова љубав вије проткана истим осећањима према свему што је истинито лепо и добро“ (158)

Код овако празних општих речи намеће се питање: Да ли се писац, ма и за један часак, обазрео на стварност, кад тако теорише Зар између ученика и наставника уистини увек и безизузетно „љубав изазива љубав, поверење ствара поверење ..“2 Зар нису настрани ученика, па и своје деце, тако чести и обични, бар у нас, случајеви злоупотребе тих васпитних добара Зар писац ни за тренут ока није посумњао у довољну основаност својих поставака: да једино из тих расположења, и то сам По себи проистиче једини правилан однос, и да су, поред љубави, излишна сва друга „ма како добро смишљена вештачка средства“! А шта ћемо рећи и чинити, у врло честим приликама, када се покаже да љубав, поред све њене срдачности, не претставља ону срдачну духовну везу коју заслужује и преданост васпитача и наставника и не покаже се да „васпитаник спонтано и радо захваљује осећањем страхопоштовања и ауторитета“> И зар доиста аушоришеш код детета уживају „истински вољена мајка и сестра или и вољени друг“»Р И зар се доиста из „прве клице савести код детета“, коју чини љубав, захвалност и поверење, те из тога потекла послушност, јавља „осећање дужности према народу, држави, човечанству и најзад према општој, вечној заједници с Богом“2! По тој „сивој теорији“ дакле све што је највише развија се из једног најнижег, а све то по једном општем и највишем захтеву по коме се „љубави која види“ придаје „пресудна важност за правилно и успешно васпитање“! У истом смислу се даље овако наставља:

„У данашње време многобројних предлога за реформу васпитања и разноврсних метода ва извођење предложених рефорама, не може се довољно истаћи пресудна важност љубави, коју смо назвали педагошком за успех у васпитању“. (Стил!) Недостатак такве љубави главни је узрок неуспеху“ (159).

Опет морамо прекинути тај тако звучни говор једним питањем без одговора: Чијем управо неуспеху је главни узрок „недостатак такве љубави“, да ли оних који су предлагали реформе, или оних који би требали да следују оваквим теоријама као што је Младеновићевар Писац је врло удаљен и од саме помисли на такво једно питање, кад верује да је довољно што више уздићи статуу богиње педагошке љубави, па је већ тиме проблем васпитања решен. Зато он може овако даље да нас учи, опет у извесној сличности с напред поменутом старом педагогиком: