Учитељ

. „Највећем броју оних који се посвећују васпитачком послу несумњиво: је потребна туђа помоћ, да би дошли до правилног разумевања компликоване васпитне функције, али нема ниједне методе, која би била тако савршена, да би без љубави и преданости према васпитачком послу могла сама за себе да буде довољна и успешна... Зато они који немај; љубави за васпитаника нити за предану службу заједници у правцу васпитног циља не би требало да се посвећују васпитачком позиву. Шаблонско, занатлијско, механичко извођење ма каквих прописа, без љубави и преданости, није посао оних који носе племенити и узвишени назив васпитача... С друге стране, у великој су заблуди они који мисле да им ова или она „најновија“, „опште призната“ метода може обезбедити успех и онда кад је примењују без љубави и преданости...“ (159).

Према напред изложеним речима из старе педагогике, овде изложене речи из нове педагогике показују „стару песму на нов глас“, отпевану заједљивим тоном, задахнуту духом мржње према „овој или оној најновијој, опште признатој методи“. Разлика између старог и новог певања једне исте песме је у томе што старо певање показује просту, али пријатну модулацију, док се ново одликује сувишним извијањем и самоистицањем. Новим певањем се усто једнострано и сувишно наглашује једна чињеница успеха у васпитању и настави, а то је исто толико погрешно колико њој противно схватање, које полаже све на стручно знање и упућеност у добар начин наставе и васпитног поступка без унутрашњег фактора. Зато у коликој су заблуди они који мисле „да им ова или она метода може обезбедити успех без љубави и преданости“, у толикој заблуди су и они који с писцем мисле да се успех може обезбедити из љубави и преданости без „ове или оне методе“, била или не била то „најновија“ и „опште призната“.

Сувишно наглашавање „педагошке љубави“ и њено уздизање до највишег принципа није толика заблуда колико је погрешно схватање да се једна природна и спонтано појављивана функција у индивидуалним односима претставља као опште важна културна функција. Љубав, оданост, поверење, поред срећног наслеђа у подобности за здраве међусобне личне, породичне и шире социјалне односе, условљени су још и повољним околностима ужих. и ширих животних заједница, као и целокупним садржајем културнога живота, док напротив, без тих услова, изостаје и љубав. и оданост, и поверење, те наместо њих наступају њихове противности. Свим тим условима, као и самим духом времена, повременим стањима, дакле свом садржином једнога отсека живота и времена, одређено је како индивидуално тако социјално биле, иза кога често далеко изостаје свако педагошко шреба, а наместо овога се истиче само башно треба. Зато права наука и филозофија мање полажу на само небштшно педагошко треба, а много више на испитивање чињеница и утврђивање законитости појава напредовања и опадања моралних квалитета духа појединца и заједнице.

Најмање би смела педагошка наука да своје поставке, принципе, методе утврђује полазећи с једног краја, било левог или десног, доњег или горњег. У ту кардиналну погрешку запала је педагогика о којој је овде реч, тиме што све своје опште поставке

39%