Учитељ
100 НП
спитање, а свако друкчије васпитање неприродно, нелогично, погрешно и у основи нереално" (410).
Кад се тако генералише, уопштава, онда се увек грешка прави на рачун принципа идентитета. У овом случају се бркају појмови васпитања за народну заједницу и национално васпитање. То писац не чини што не разликује те појмове, већ у погрешку пада што не пази на ту разлику. У овој сличну погрешку он пада и кад наводи примере уметничког стварања у оквиру националног живота и васпитања. Тако наводећи гусле и гајде за разлику инструмената увесељавања код нашег и других народа, Младеновић заборавља на разлику временом створену. Јер ако гусле и гајде не одјекују подједнако код нас и западних народа данас, пошто на западу уопште данас оне не одјекују, оне су некад могле подједнако одјекивати, кад су важиле као општи инструменти за забаву и увесељавање. А Вагнерови и Бетовенови музички производи, противно Младеновићевом схватању, несумњиво подједнако код културних народа покрећу сва лица која су подједнако музички образована, без обзира на то у коме су народу створени. Исто важи за пластичну уметност. А да писац Опште педагогике с прињ ципом национализма запада у крајност кад процењује васпитна сретства, то се најбоље види по математици, којој он, као и свима другим наукама, приписује национално обележје (413).
Колико су Младеновићу у вољи крајњи закључци, који код њега редовно показују бесмислице, то се јасно види и у његовом учењу о развијању националног осећања. Наиме, ово се, по његовом схватању,
показује као неопходност сваког васпитања, те се најзад истиче и као
услов за стварање — разуме се у недогледној будућности — једне универзалне, опште човечанске нације! Зато каже:
„Замисао да ће вечни ток развитка довести до недогледног ступња, на коме ће цело човечанство постати једна нација, своди многе нације на једну, али не може бити без ње". (415).
Опет једна недогледна апсолутна вредност, сада једна универзална нација, као раније недогледни, апсолутни морал! То ипак за писца није интернационално већ универзално национално гледиште на васпитање, јер „не може бити без ње", тј. без нације!! Кад се „једна држава, један владар, једна црква у свету" сматра за утопију, за тешку заблуду, како се мора окарактерисати „замисао“ о једној нацији, следствено о једном језику у свету: Али, у остварење једне такве неостварљиве замисли не верује ни њен аутор. Јер сн све оснива на исто тако немогућем националном васпитању, које је засновано
„на човековој вери у вечно трајање народа, из кога је поникао, и у вечне
особености тога народа без страног мешања и кварења. Вечности тих особености
поверава човек вечност себе самога и свога делања“ (416). Та вера у вечност једнога народа је исто тако једна неприродност и заблуда као вера у једну нацију која ће се створити из свих могућих
Анан. == ја -=овлеко сија , . о - |_-—- | __--_ _ лес они