Учитељ

„Отуда и књижевни језик, који се постепено не развија из живих наречја у самом народу но се намеће путем штампе, школе или на други начин, не може да замени живи говор нити да постане прави израз народног живота. Само онај књижевни језик, који се природно развио из првобитних наречја и диалеката народних, може уистини да постане израз народног језика и да добије ознаке правог народног језика“ (420).

Бољи се пример не моџе навести за доказ неоснованог пишчевог једностраног натезања на принцип природности и првобитне активности, насупрот принципу културе и култивисања духа индивидуе и заједнице. По таквом своме гледишту писац замера начинима којима се спречава да се књижевни језик развија онако како се не развија ниједан књижевни језик: природно из диалеката и наречја, те би хтео да се то поправи, како би и књижевни језик добио „ознаке правог народног језика." На тај његов захтев могао би му сваки бољи матурант поставити питање: Да ли му је познато да књижевни језик, и по своме бићу и по своме постајању и развитку, чини сасвим другу категорију према „правом народном језику“, који своје изражаје налази у диалектима и наречјима: Јер књижевни језик припада категорији културе, а не природности, и показује се као једно више културно биће. Зато не треба погрешно тумачити познати Вуков позив: „Пиши како говориш!" Ту поставку не треба разумети у смислу једностраног „како јест“, већ је схватити у смислу диалектички надмашене противности јест — треба. По тако уједињеној овој супротности бића и вредности Вуково правило би гласило допуњено: Пиши како треба да говориш!

Премда је ствар постајања и развијања књижевног језика посве добро позната, зато што се у његову животу налази врло подесан пример важности контраста и хармоније, искључења и допуне основних животних противности биће — вредност, принципа природности и културе, вредно је погрешном учењу Младеновићеве Опште педагогике додати мало иначе излишног објашњења. Наиме, „природни језик наречја и диалеката“' нешто је што се само собом развија, те показује нешто што јест, док књижевни језик чини нешто што се дотерује према законима и правилима, и како, према овима, треба да је. По томе се књижевни језик у првом реду ствара вештачким начинима: пре свега се узима, бира из једног наречја, које се потом култивише и намеће. Према томе мора бити сасвим погрешно пишчево схватање да „југословенски језик" (%) треба да се природно развија из више живих наречја! И при свој тој немогућности Младеновић, који „пажљиво посматра тај развитак од ослобођења до данас, већ запажа осетне напретке у правцу природног стапања и пречишћавања ! Он дакле „запажа“ управо нешто што се противи могућном запажању: да књижевни језик (у овом случају „југословенски“) постаје начином природног стапања диалеката. Такво његово „запажање“ доказује „заблуду“