Учитељ

Проглашење принципа самоактивности и пуне слободе испољило се у одбацивању сваког израније састављеног програма школског рада. За читав овај правац карактеристично је то, што он хоће да привуче децу на активно учешће у организацији школе. Док једни скромно захтевају да „деца буду посвећена у план предавања", други већ траже да деца „имају право да одлучују у избору наставних пред“ мета". Једна учитељица је изразила уверење да само мала деца не могу учествовати у изради програма, али да се она поступно морају уводити у тај посао, јер им се ништа не може натурати, већ им се све мора предлагати. Зато не сме бити никаквог обавезног групирања. „Идеал школе био би постигнут, пише Венцељ, кад би дете могло да прелази од једног предмета на други по личној увиђавности и, жељи и да узима од сваког предмета колико му је потребно".

Овде се позитивни задатак школе формулира као развиће стваралачких снага, које се налазе у детету. У чланку, који носи карактеристичан назив „Идеална школа будућности" („Слободно васпитање 1908—09, Мо 8"), Венцељ формулира позитиван задатак школе у овим речима: „метод рада мора бити метод ослобођења стваралачких сила у детету". Овде је необично карактеристична мисао о нужности „ослобођења" стваралачких сила, које као да су везане у обичном школском животу. На другом месту Венцељ пише: нова школа „нарочито мора гајити стваралачке силе у детету“. Сви васпитни задаци морају бити потчињени овом вишем циљу — развићу стваралачких сила, посебице стваралачке воље у детету. Централно место у школи мора заузети развиће воље или свесне стваралачке активности.

У најтешњој вези са целокупном овом структуром мисли стоји крајњи социјално-педагошки утопизам или вера у то, да се кроз школу може преобразити сам живот. У основи педагошког утопизма увек се налази мотив целосне школе, тј. савлађивање тих вештачких преграда, које деле школу од живота. Али уједно са слободом за педагошком маштом кроз педагошки утопизам добија свој израз и социјално маштање, тражење путева за остварење социјалног идеала.

У групи педагога које је окупила застава „Слободног васпитања", оба ова мотива педагошког утопизма брујали су необично јако. Навешћемо одломак из уводног чланка уредника „Слободног васпитања" И. Н. Горбунова-Посадова у првој свесци часописа (1907—08): „Нова школа биће место за слободан рад, за слободно општење између деце и оних који хоће да им помажу... У новој школи неће бити места никаквој принуди, никаквом насиљу над дечјом душом, ма у име чега се то спроводило. У новој школи тежи се томе, да се поруше зидови који деле школу од живота... Реформа живота и реформа васпитања нераздвојно су везане и морају ићи руку под руку“. У већ. поменутом чланку „Идеална школа будућности" Венцељ пише: „Ово неће бити