Учитељ

111

у коме спроводи ту исту мисао и наводи речи, које потврђују његов став, да „разумно васпитање само је и могућно ако се у његову основу стави учење о религији и моралности"

Религиозно заснивање педагогике подудара се у Толстоја с мотивима целосне идеологије, с захтевом да се школа тако приближи животу, да би покретне силе школе били захтеви самог живота, а не нарочити захтеви. Мисао, да се васпитавати други могу само онда кад се сам васпитаваш, а васпитавати себе значи тражити за себе истину и отелсвљавати је у животу, ова мисао и образује принцип целосне педагогике и не зна за педагогику одељену од живота.

Толстојеве идеје развијао је његсв присталица И. Н. ГорбуновПосадов, а тако исто и Н. С. Дурилин, који је доцније постао православни свештеник. У корист религиозног правца у васпитању изјаснио се и део припадника слободног васпитања; значајан део устао је против религиозног елемента у васпитању. „Под заставом савременог, тако названог, религиозног васпитања, читамо у једног писца који се бави педагошким питањима (Е. Лозински, Религиозно начело у животу и васпитању. „Весник васпитања“ 1907 г. Ме 7), врши се мучилачки и до дубине душе негодујући процес деморализације детета". Борба против религиозног васпитања углавном је одређена одбацивањем црквеног религиозног васпитања. (Ово се нарочито јасно види у Венцеља, који уопште узето није противник религије, али и у тој области брани апсолутну слободу детета. Његова књига „Етика и педагогика стваралачке личности" (1912) развија идеју слободног религиозног стваралаштва у деце. „У име развића стваралачких сила у детету, пише он, ми морамо употребити сва своја напрезања да бисмо подрили у човечанству веру у апсолутну истину". Место овога Венцељ (као Лесинг у своје време) истиче на први план тражење истине, која стимулира стваралаштво и позива сваку личност да иде сопственим путем у утврђивању идеала. „Циљ моралног васпитања, примећује на једном месту Венцељ, никако се не налази у сугерирању добра, већ у буђењу дететове самосталне и слободне воље, оригиналног моралног стваралаштва за које је наш идеал само материјал, који се слободно и стваралачки прерађује у више форме“. Важне су још и следеће речи. „Ми се морамо чувати дд тога да сматрамо дете слободно само зато, што смо се одрекли од своје власти над њим. Сама ова околност још не ствара дете слободним, јер њега стежу ланци и других врста. Наш задатак није у томе да објавимо да је дете слободно, већ у томе да му помогнемо да фактички и стварно постане слободно дете" У овим речима Венцељ обележава врло важан и тежак задатак васли-_ тања за слободу; из овог задатка следују такве особитости педагошког утицања, које се никако не могу сместити у систем потпуне слободе. "Али Венцељ се не задржава на овој тешкоћи.