Учитељ

умну активност од осећања и воље, нити ко ова два облика свести своди у свему на умну активност. Само су у питању њихови односи или гледања са разних страна на једну исту ствар, на свест. Међутим се у гледању на ту ствар ништа одређено не казује изразима као што су: јединство човечјег душевног живота, доживљај у душевном животу заједнице, преношење духовних вредности у посед појединца, умна активност помоћу доживљаја и слично. И кад се писац упиње да, држећи се Песталоција, утврди „данашње погледе“ на задатак наставе, било је очекивати да у светлости „данашњих погледа“ обасја магловите речи швајцарског педагога, који је, како вели његов приврженик, „целог свога живота у служби васпитања тражио „праоснове", на којима почива развитак целокупне активности човечјег живог бића... три „елементарна средства" (глас, облик, број), која служе за напредовање „од збрканости до одређености, од одређености до јасности и од јасности до разговетности“" (447).

Према томе и свему тамо реченом, не може се рећи да је писац ма колико допринео расветљавању онога што је Песталоције „веровао да је решио питање о једном „АВС-очигледности", што је постављено за „највише наставно начело као апсолутни фундамент свега сазнања“, то што он сматра за „вештину очигледности“, као „унутрашњу активност, саморадњу, а не као просто спајање спољних предмета пред чулима и просто оживљавање свести о њихову утиску" (448). Својим учењем Младеновић не само да се није ниуколико помакао унапред „од збрканости до одређености", до јасности и разговетности него чини утисак још веће збрке, неодређености, нејасности и неразговетности.

Но зато он неуморно критикује Хербартов „мисаони круг", налазећи у овоме узрок што се „у пракси довело дотле да настава често пута не значи много више него предавање знања ученицима по једном унапред одређеном шаблону“. Међутим, треба строго разликовати и сасвим различно процењивати теориски значај ,мисаоног круга“ — који одређује не само јасне појмове него и саму свесну и моралну вољу, као и највиша осећања, у смислу раније приказаног Крочеовог логичког круга мисли и диалектичког начина разумевања развитка и образовања вишега духа по принципу културе — и практично извођење образовања мисаоног круга наставом. Разлика тога двога не треба да допусти да значај и образовање мисаоног круга, теориско и практично, буде злоупотребљено и изопачено у методички формализам и шаблонизам. Зато је свака истинита теорија колико јасна у својим поставкама толико позвана да ограничи и јасно упути наставну праксу у стварању или доприношењу за стварање таквог мисаоног круга из кога ће потицати и по коме ће се унеколико управљати морална воља, као и свако идејно схватање и више осећање.