Учитељ

дова: табла је црна; овај минерал је без укуса; по једном историјском извору краљ Марко је умро 1394, други извор тврди то исто, трећи такође, дакле свакако је истина да је он умро 1394 године"

Зар се по таквим расутцима дају, и то још деца, упућивати на правилно мишљење у правцу логичких појмова и научног сазнања: Да ли се то сазнање стиче у класним појмовима или у законима догађања и животу историских личности“ Зар неко такво научно сазнање посредују расутци о боји табле и години смрти Марковег Какво се то разумевање посредује тим и таквим чињеницама искуства; — Сасвим би нешто друго значило да се посредују таква сазнања којима би били расветљени Маркови односи према Лазару као сународнику и Мирчи као Хришћанину с једне а султанима с друге стране, и то у духу онога времена и у приликама које су тада владале у свету. Сасвим је засебно питање, колико разумевање тих односа и прилика у духу психологије и етике онога времена одговара моћима ученичког схватања. За науку уопште, за науку о васпитању и наставу посебно, главно је да се наводе такви примери који уистини нешто значе за више схватање и умно васпитање, а не примери који се показују ништавни за једно и друго.

Како јевтину и често чудну примену налазе високи принципи педагошке теорије у ниској наставној пракси показују и сва даља поглавља од 580 до 600 стране. За даљи један посве карактеристичан пример да узмемо отуда само „Развијање «смисла за критику“. То се развијање пење до степена на коме се ученицима допушта „слобода да отворено и пред целим разредом укажу на заблуду или погрешку, коју евентуално учини сам наставник“ (597). Томе и сувише радикалном схватању може се насупрот истаћи, да свако прерано сазревање, умно као и морално, ако и уколико би га било, нешто је неприродно

и показује укус плода на уврнутој врежи. Зато и прерана критика ау-

торитета уопште, наставничког нарочито, пада у време када се више

прима него. даје, више стиче него истиче, више учи од другога. него

што се други учи. Посувраћени начин учења и одношења, какав препоручује Младеновићева педагогика, може да послужи само укорењивању крајње несмотрености и дрске слободе, с тим и стварању најгоре врсте простаклука. Такво „развијање смисла за критику“ неоспорно служи само развитку похитне готовости на критику а јачању преосетљивости према критици свога рада и неосетљивости за самокритику. Међутим, оно што уистини служи развијању смисла за критику и самокритику, то није „вежбање и прерано испадање из колосека скромности и пуне обазривости, то може бити само довољно широка основа темељног и критички стеченог знања, зачињена укусном естетичком и етичком културом духа.

о сва иу сзасаденнивваннњем Лаа