Учитељ

еволуцији школа, али бисмо изашли из оквира часописног чланка. Уосталом то није ни потребно.

(Остало нам је још да упоредимо школе од пре, рецимо, триста година са огромном већином данашњих школа, па ћемо се уверити да су ове стварно релативно слабо напредовале. Живот и науке су за ово време много брже напредовали и далеко су оставили иза себе школе. Ради те компарације морамо се опет вратити Амосу Коменскому, тј. морамо опет да се пребацимо за триста година уназад. Коменски није био задовољан ондашњим школама и ево како их описује у једанаестој глави своје Велике Дидактике:

„--- До сада није било школа, које потпуно одговарају свом задатку. :

7. И нису лаке, него тешке, као воденично камење. Даље се при обучавању младежи још употребљава тако опора метода, да се школе сматрају као страшило за децу и мучионице њихове.

9. Не учи се по лакој методи него силом. Па и ово што се учи, како се учи и с каквим успехом: Тако, да се оно, што се може изучити за годину, учи по пет, десет и више година. Оно што би се могло.духу принети на најпримамљивији начин, то му се утискује на силу. Оно што се може изнети јасно и очигледно, то му се износи тамно, нејасно, заплетено и у облику загонетака.

10. Уче се више речи него ствари. За сад нећу говорити о томе, што се духови готово нигде не хране оним што чини језгро истинама, него се пуне љускама од речи (досадним папагајским брбљањем), плевом и правом маглом од мишљења".

%

То је казао Ј. Коменски пре триста година. Треба ли комантарг Кад не бисмо знали да је ове речи изговорио Коменски пре три стотине година, веровали бисмо да се овде ради о данашњим школским приликама. Зар се не замера данашњим школама вербализам; Зар не кажу за данашње учионице, да су мучионице: Зар се не уче још и данас у већини школа биљке и животиње по сликама, а физичке справе по цртежима Да је ово тачно навешћемо речи Џ. Дуја, савременог педагошког капацитета. Чујмо шта он вели о данашњим школама и упоредимо с тим што је казао Ј. Коменски: -

„Она кљука децу количином знања, а деца не виде, да ли би им та знања икада могла олакшати што у њиховом владању; она их гони да говоре, пишу, састављају, расправљају, када немају шта да рекну; она их гони да умују и када деци није стало за тим, да штогод открију; она их гони да се напрежу, и замишља да су та напрезања „драговољна“. а да није пре тога задобила пристанак њихова „ја“ за наметнути задатак, унутрашње одобравање, које би једино могло дати потчињавању дужности есконтовану моралну вредност. Она, једном речи, раскида елементе који, удружени чине услове за одржање бића; кршећи њихову природну везу, она их убија, као што се убија цвет, када се одвоји од стабла; стабло када се одвоји од корена.)

5) Клапаред, Педагогика Џ. Дуја — превод.