Учитељ

УНИФИКАЦИЈА НАСТАВЕ СА ДИДАКТИЧКОГ ГЛЕДИШТА

Са државног и националног гледишта не дискутује се уопште проблем: треба ли основну наставу унифицирати, то јест, изједначити у свим крајевима наше земље или не. (С васпитног и дидактичког гледишта, међутим, тај се проблем може дискутовати. Јер, ако признамо чињеницу да је из дана у дан све већа тежња и настојање савремених васпитача и наставника да своје поступке, методе и наставну грађу прилагоде индивидуалности појединих учесника или појединих сродних група и да је диференцирају, онда морамо признати и то, да прилагођавање градива и наставе методе треба извести и према разним друштвеним, економским и покрајинским приликама.

Истина, методика појединих наставних предмета предвиђа већ та прилагођавања. Али њих спутава уједначени наставни план и програм који је исти у целој земљи; за село и за велеград, за индустријске и за земљорадничке крајеве, за примитивне и за културне средине; наставни план, који школским радницима у многоме „везује руке."

Са васпитног и школског гледишта непојмљиво је да дете са села учи исто оно што учи дете у великим варошима и индустриским центрима. Животне потребе првога сасвим су друге него овога другога; и ако се сложимо у томе да школа спрема за живот, ниједно од њих неће бити припремљено за живот како треба, јер им школа по програму пружа готово иста, а њима су потребна често сасвим различита знања.

Исто то важи и за поједине покрајине наше, које имају свој специфични менталитет, своје потребе и своју традицију. Идеално би било изградити посебан тип народне школе за сваку од њих и прописати посебан наставни план и програм, који би, сасвим природно, био у складу са општим државним просветним програмом.

Није то нешто посве ново и непознато у свету. У Немачкој, на пример, постоји општи земаљски наставни план за читаву земљу. Он сачињава само један оквир и основу за израду специјалних покрајинских наставних планова, рађених према месним приликама, социјалној средини и менталитету становништва. Такав наставни план заснован је на етнолошком проучавању појединих крајева и подешен је тако да одговара и васпитним и практичним задацима.

Не треба ваљда нарочито подвлачити колико би оваке школе потстицале стално и свестрано проучавање народног живота у разним крајевима наше земље и унапредиле етнологију, социологију и правне науке (јер и ове захтевају познавање народног живота.)

Код нас је то један проблем који ће кад — тад тражити своје решење. Огледне школе које су баш сада у формирању у центрима појединих бановина треба да прихвате овај принцип и да изграђују по-