Учитељ

сам бити задовољан што се мојој књизи придаје важност означена у напомени и што ће баш она бити повод за „разбистравање". Још мање бих могао нешто да приговорим потреби објективне, строге критике, јер сам у предговору своје књиге такву критику и сам желео. Сваки који се осећа способан за такву критику и реши се на њу добро је дошао и мени и самој ствари, али све остало што је речено о „достојности"' појединих критичара мора отпасти, ако критика није објективна: она не користи ствари, не одговара напомени уредништва него служи једино прикривеном, посебном и личном смеру онога који узима маску критичара ваљда због тога што и сам зна да му је права намера ружна.

Кад сам после напомене уредништва читао већ у првим редовима „критике“ М: Милошевића његов потпуно негативан, општи суд о мојој књизи, а потом у наредној свесци видео како он за њу каже да је еп Сегеде ипд Момкгатт — онда сам морао запитати: зашто је уредништво жртвовало толики простор (досад 55 странађ) у свом листу за дискусију о нечем, о чему је свака дискусија излишна; Оно је бар по општем искуству с књигама М. Милошевића, познатог највећег продуцента М/опкгаттт-а у нас, могло закључити како се поступа у таквим случајевима: ако се просто не пређе ћутећи, да се кратка белешка с таквим негативним судом. Милошу Милошевићу, строгом „критичару“ и „логичару“ не упућујем исто питање, јер он, наиме, само свој очајни М/огктатт, ту неизбежну одлуку свега свога писања, сматра за — највећу логичност и научност.

Данас, после шест бројева „Учитеља" које је Милошевић пунио својом „критиком“ морао бих упутити и друго питање уредништву: да ли би оно мени допустило потребан простор, ако бих хтео да „разбиструјем"' сваку бесмислицу, свако пакосно а немоћно извртање смисла мога излагања и све друго, за праву критику непојмљиво држање које долази до израза у овом саставу Милошевићевомг Шта би „Учитељ“ и шта његови читаоци добили од тогаг Мени, разуме се, не пада на ум да губим више времена око тога него што морам, а сваки читалац, ако само успе да пажљиво до краја прочита Милошевићев напис па редовно поједина места пореди с оригиналним текстом у мојој књизи, моћи ће лако да увиди где влада Мокгатт и остало што је с тим у вези.

Већ по овоме уредништво „Учитеља" не треба да буде изненађено што у искреност његових речи морам, очигледно на своју штету, да сумњам. Кад још додам да оно није нашло за потребно да забележи објављивање верног превода једног одељка из моје књиге, тј. из М/опкгатт-а по Милошевићу, у најугледнијем немачком часопису („Гле Еглећита“, свеска за април 1937) који издају педагози А. Фишер, Шпрангер, Лит, Нол и Блетнер, ма да му је послат посебан