Учитељ

му се једна велика молба: да за 25 часова не донесе готов суд 0 нечем што је за свој постанак захтевало 25 година" (тј. о резултатима двадесетпетогодишњег истраживања, изложеног у књизи). Петерзен је свакако имао разлога кад је и немачким читаоцима упутио овакву молбу, али извесно није могао ни помислити да ће се овамо код нас наћи „достојан“, строги „критичар“ који ће у истом броју „Учитеља“, у коме Петерзен говори о свом раду, писати у „критици“ једне недочитане књиге како му на пр. „чудно“ и „још чудније пада“ његово објашњење појмова друштва и маса, па да такав „критичар“ у својој безобзирности не увиди уопште потребу да упозна Петерзеново схватање и престане да се чуди или бар да наводе које сам учинио из Петерзенових дела провери помоћу оригинала. Такав „критичар“, идући за својим унапред постављеним смером, мисли да ником неће пасти на памет да „чуђење“, на месту где треба доказивати, погађа онога који се чуди а не онога коме се чуди.

Помињем манире ове врсте што ни ја нисам могао веровати да ће људи, који по свом личном нерасположењу према писцу створе суд о његовој књизи пре него су је уопште прочитали, имати смелости да такав суд и објаве, па, покушавајући да га на неки начин оправдају, не презају ни од сакаћења текста, ни од произвољног и ружног извртања и неозбиљности сваке врсте. По времену које је протекло од појаве моје књиге до појаве јануарске свеске „Учитеља", у којој М. одмах, још у самом почетку даје потпуно негативан суд о целој књизи, он није имао могућности ни да је целу прочита. Како сам ја имао прилике да одавно упознам не само јаван рад. М. него и његово држање у јавној служби које није дошло до јавности, могао сам, као што је већ поменуто, пре него сам ма и једну реч прочитао из његовог написа, знати да ће његова оцена бити неповољна,. И он то врло добро зна. Ако ништа друго, он не може да ми опрости приказ његове „Етике средње мере" (у „Учитељу“, за 1922/23, стр. 500). После тог приказа који је само потврђен брзим и потпуним заборавом те књиге —_ а она се по својој садржини није могла узети озбиљно, ма да је М. од ње очекивао ништа мање него увођење једног новог етичког гледишта и ма да сам му ја и пре објављивања скретао пажњу да је још Аристотело говорио о „средњој мери" — било је прекинуто свако општење међу нама.

Погрешно је, ако се мисли да ова напомена нема везе с предметом, о коме је реч. Она много јасније него „диалектичко-логички" односи М. осветљавају садржину и смер његовог састава. У нашој средини није он једини који тако поступа. Већ првих дана по изласку моје књиге из штампе, ја сам из усмених разговора сазнао и за једну другу врсту „критичара“: за оне који почињу и свршавају читање с регистром имена. Ако не нађу у њему своје име или им се учини