Учитељ

209)

ствар самог М. У питању, о коме је реч, он помиње само могућност, а њу нико није ни порицао. Ја сам на стр. 22—25 изложио шта се све наводило у прошлости и садашњости у корист веће слободе при васпитном раду, а М. је искидано и за свој смер поменуо само два навода. Из свега што сам тамо рекао ниједан паметан и поштен човек не може извести закључак: „Наведени разлози по Младеновићу доказују, да држава није добар васпитни фактор“, па да насупрот том свом закључку наводи оно исто што се и у књизи каже. На том месту у мојој књизи (стр. 24) пише:

„Сви ови приговори могу у појединим државама бити потпуно оправдани, али они не доказују да је погрешно кад држава задржава за себе право да уреди какво ће васпитање добијати њени грађани. Треба само настати да се наведени недостаци уклоне. Код правилно спроведене државне школске организације уживају довољно слободе у васпитном раду и родитељи и учитељи" итд.

После овог нека читаоци сами нађу право обележје за све што је М. и овде „смислио“ у вези са својим унапред донетим судом, а из упоређења овог „напада“ с цитираним оригиналним текстом увидеће лако да „ништавно и смешно“ (или жалосно) може ту да буде само то што М. онако озбиљно — разбија отворена врата.

У истој (јануарској) свесци М. вели да је узалудно моје ,„залагање за равноправност педагогике с другим наукама и за њено угледније место на универзитетима“, па додаје:

„А кад ове већ поменусмо, вредно је напоменути још и то, да је нетачно схватање, које дели Младеновић, да се једна наука може неговати само на универзитетима“ (стр. 327).

Ако М. може да наведе место где сам ја тврдио да се „једна наука може неговати само на универзитетима“, ја сам готов да примим сваку пресуду коју би он измислио не по својој „етици средње мере" него — по крајњој мери. Његова сићушност није могла а да се и овде не послужи намерном неистином ради једног баналног вица. Он наиме каже после те неистине да моја обрада педагогике не би могла служити као доказ за противно гледиште, али је, иако је навео случај Милана Тасића, мислио очигледно и на себе или бар веровао да ће други помислити на њ. Ја нећу поново да цитирам место које је он већ цитирао на стр. 327 „Учитеља“' и из кога изводи своју неистину; али нека се тај цитат прочита од речи „Овако одређена област"... до краја цитата, па ако ту још неко пронађе мишљење: да се „једна наука може обрађивати само на универзитетима“ — онда ћу ја повући све што овде кажем о непоштењу М. и пристати опет на осуду коју он одреди.

Непоштеном извртању или ограничености или и једном и другом није ни у првој, јануарској, свесци овде крај. У својој књизи (стр. 25) ја сам рекао: