Учитељ

„Ма да се сваки појединац, па био школован или не, по свом урођеном унутрашњем осећању ретко вара при одређивању коме народу припада, ипак се при научном расправљању појављују више мишљења о томе како треба одредити појам народа. Та, на први поглед чудновата појава, долази најпре отуда што се на питање гледа с различитих гледишта, а и због употребе других појмова као што су нација, народност, националност".

Даље сам оштро и на примерима истакао да реч „народ“ или „нација“ употребљавам за политички а „народност“ или „националност' за етнолошки појам. Никаквог неспоразума ту не може бити, па ипак се М, најпре „оштроумно" пита:

„ .. како може сваки појединац по свом урођеном унутрашњем осећању знати за своју припадност једном народу: Ако се притом још узме у обзир народ као нација, те се неко осећа као рођени припадник једној народности, која се простире и ван границе његове државе, хоће ли га и у том случају његово, урођено унутрашње осећање и убеђење преварити коме народу припада: |

Одговор је у мојој књизи био несумњив и пре него је М. измислио и поставио оба питања: неће га преварити, само што тај његов појединац брка појмове народ и народност исто тако као и Милош Р, Милошевић који то своје бркање потура мени, као што се види из даљег његовог текста:

„Зато, кад се према појму „народ“ у смислу политичке заједнице разних народности у границама једне државе, стави појам,народност (нација), као етнографски појам, лако наступа пометња, каква се. показује само у ово неколико речи: „Израз нације према употреби у нашем језику одговарало би изразу народ'. Овакој једној поставци скоро се може учинити толико примедаба колико она у себи повезује појмова. По таквом изразу излази, да у нашем језику реч нација значи нешто друго према ономе што означава у осталим језицима, тако да се она „према употреби у нашем језику идентификује са појмом народ. Није ли то директна и најобичнија противречност према предњој одредби, по којој је појам „народ одређен државним границамаг Притом, да би се у једној јединој реченици стекле двојаке погрешке, једна у садржини а друга у форми израза, дошло је још неслагање речи у истој реченици: „Израз... одговарало би!!"

Наведена штампарска грешка доиста постоји и због ње остављам М. све задовољство што је тако оштроумно пронашао „неслагање“ · речи. Да је доиста читао моју књигу како треба, могао је (под претпоставком да је за то способан) наћи и некоје друге, крупније грешке, јер су се радници штампарије у доба кад је књига штампана налазили пред штрајком, па су, да би нашкодили послодавцу, својевољно мењали каткад смисао текста у последњем тренутку (при уметању слога