Учитељ

503

Овде доиста зјапи и „замраченост“ и непоштење, али код онога који у овом случају говори о „левом“ и „десном“, „доњем“ и „горњем“ крају и усто тврди да ја основна сазнања „утврђујем полазећи од индивидуалног духа". Место сваког другог побијања навешћу најпре некоје натписе за поједине одељке из другог дела моје књиге („Основно сазнање о васпитању“ итд), па ће и они већ показати какав је то говор: | Појмови васпитања, образовање и настава. — || Развитак душевног живота уопште, 1. Појам културе, 2. Код примитивних народа, 3. Јединство у схватању код старих културних народа, 4 Схватање животне заједнице, 5. Битност душевног живота и развитка код детета и одраслих, 6. Обележје развитка код школског детета. ||| Суштина васпитања, 1. Погрешно схватање у тридиционалној педагогици, 2. Васпитање као неопходна функција заједничког живота, 3. Васпитање —- потпомагање и вођење развитка итд. Да је М., који иначе ово своје тврђење ничим не поткрепљује, само за потребе свога памфлета могао ту наћи да ја полазим од „индивидуалног духа“, показује и сувише јасно садржина свих тих одељања, а ја огледа ради наводим и нека места из своје књиге:

„Истина да васпитање ради с појединцима, те не може да одбаци сасвим ни посебне смерове или систем њихо!, али ти посебни смерови имају трајну вредност само уколико стоје у сагласности са заједничким вредностима“ (стр. 62).

„Појединачни живот не може се одвојити од заједничког живота; он се ни сам за себе не може раздвајати и цепкати на независне појмове и радње него остаје увек целина, која свој смисао и своју вредност добија у заједничком душевном животу и стоји у нераздвојној вези с њим“ стр. 98).

„На означени начин добијамо одговоре на питања о постанку појединачног и општег живота у целокупној стварности, као и на пи"тања о богу, религији, али не чинимо уобичајено обртање, које на почетак ставља оно што је посебно, тј. појединачни живот, поједине · ствари, већ оно што логички и према искуству једино може бити првобитно, тј. опште деловање, општи живот“ (стр. 367).

Како после овога треба назвати напред наведено тврђење М., нека опет одреде сами читаоци. Мени недостају изрази за такво држање под маском „стручне критике". —

Безбројни су овакви и слични примери: свуда неистине, извртања, подметања и бесмислено зановетање. Да се бар на целом простору, који је М. употребио у „Учитељу" тога ради, може наслутити ма какво гледиште, па макар и Милошевићево! Ја бих се доиста: радовао кад би га неко други пронашао, па ми га саопштио. Једино објашњење таквог писања даје његов циљ: неповољан суд по. сваку цену.

(Наставиће се) Д-р Вој. Р. Младеновић