Учитељ

individualizaciju celokupne nastave. Tako nova psihološka orijentacija dolazi do izražaja u školskom sistemu i preko njega sve do didaktičkih detalja. Pfihoda zavodi pre svega kvanifafivne mefode merenja kako u naslavi lako i u ispilivanju znanja, a u isto vreme naglašava globalno gledište kao osnovno gledište nove didaklike. Celokupni unutrašnji rad zasniva na samoradnji i radnim metodama, naročito u njihovoj najvišoj individualističkoj formi, u formi dalfonskog plana i vineška sistema. Na taj način dolazi Pfihoda do interesaninih načina formulisanja modernog pozitivizma u pedagogici na psihološkim osnovima i nastoji da preko didakfike dođe do osnovnih principa vaspilanja, fraži način da celokupnu opštu pedagogiku poslavi na egzakfnu osnovu. Baš u toj fačci svog rada susreće se sa problemom kvalifela i kvanliteta u vaspilanju, i taj problem poslaje najnovijim objektom njegovog inferesovanja. Rešenje tog problema nedostaje još Pfihodi kao poslednja komponenfa njegovog izrazitog pedagoškog sistema. Izgleda da će uspeli da nađe rešenje fog problema kvalitefa i kvanfifeta na dijalektičkoj bazi koja kod njega nije još do sada bila tačnije formulisana.

Jifi V. Klima (rođ. 1874) dospeo je preko psihološkog interesa za omladinu, a naročito za omladinu u doba puberfefa, do sasvim samostalnog shvatanja zadafaka vaspitanja, naročito vaspitanja moralnog, eslelskog i felesnog. U psihologiji zanima ga u prvome redu lipičko formiranje razlika među decom i omladinom, vodi računa o psihološkoj ravnofeži tela i duha, moralnog delanja i esltetičkog osećanja, pa iz psiholoških ispitivanja izvodi pedagoške principe sve do sasvim praktičkih posledica. Njemu Je cilj u pedagogici harmonija, srazmernosf, za koju je našao prauzore u Grčkoj i u Tyrševim sokolskim principima. Telesna i moralna razvijenosti položene u Lepo očigledno nas polsećaju na sfarogrčki ideal ,kallokagafhie” koju Klima formuliše na modernoj psihološkoj osnovi i izražava jezikom današnjeg živola i čoveka. Zato on ne doprinosi ništa rešenju jeorijskog vaspilnog sistema, već fraži najpogodniji pedagoški izraz za najdragocenija dobra ljudskog života, za dobro, lepotu i zdravlje.

Jan Uher (rođ. 1891) polazi od domaće pedagoške fradicije i iz domena moralnih težnji Masarykovih i na tome zasniva sav svoJ sfručni rad u pedagogici. U psihologiji naglašava njenu kvalitafivnu osnovu i proširuje je takođe na oblast religijskih osećanja, kojih se ne odriče ni u pedagogici, naročito zbog njihove moralne vrednosti. Zato leži u pedagogici da na jedinstven način formuliše sve probleme sa jedinstvenog psihološkog i filozofskog gledišta, čiju je osnovu našao u religijskom i demokralskom humanifeltu Masarykovom koga uvodi u čehoslovačku pedagogiku kao njegov nijistaknuliji pretstavnik. U fome pogledu on je dao naročito karakterističnu krifiku američke kvantitativne pedagogike, kako u njenim biheviorističkim psihološkim osnovima, fako i u njenom živofnom miljeu američkog drušiva šlo protivreči osnovnim principima humaniflefa i masarykovske demokratije. Baš tom kriftičarškkom aktivnošću uzeo je Uher značajnog udela u našem